SVETA LJUBAV I PROFANA LJUBAV

Negde sam pročitao da je Ticijanova slika „Sveta ljubav i Profana ljubav“ njegova najpoznatija slika i u isto vreme u istoriji umetnosti najproučavanija (kažu da je to zbog oskudnosti izvora o slici). Kada je u pitanju tumačenje tu imamo situaciju da su prisutna, koliko sam pročitao, dva pravca. Ne znam da li su ti navodi tačni, ali meni su interesantni.

U pozadini je pejzaž koji je drvetom, u centru scene, podeljen na dva dela. Na levoj strani, iza obučene ženske figure, oslikano je planinsko mesto na čijem je vrhu podignut zamak; dok se desno iza putene žene vidi jezerski predeo sa selom u kome se nalazi zvonik. Među likovnim kritičarima ne postoji saglasnost oko toga šta je Ticijanu poslužilo kao inspiracija za pejzaž. Jedni kažu da je u pitanju jedno mesto, drugi ističu da je u pitanju neko drugo mesto.

Po fizionomiji  identične dve žene su, respektivno, personifikacije svete ljubavi i profane ljubavi. Žena sa desne strane (Profana ljubav) je putena mlada žena velikodušnih i delikatnih oblika: na sebi ima samo crveni ogrtač koji joj pada sa ramena do stopala i beli veo koji budi mušku požudu . Prekrštenih nogu devojka se desnom rukom naslanjena je na mermernu kadu dok u levoj ruci drži mangal iz kojeg izlazi dim. Sa druge strane žena sa leve strane (Sveta (negde se prevodi kao Sakralna) ljubav) nosi raskošnu belu haljinu, koja kao da pokriva crvenu haljinu koja izlazi iz rukava desne ruke, koju drži kaiš sa zlatnom kopčom u nivou grudi. Žena je okrenula pogled ka posmatraču, ali bez susreta sa posmatračem. Čini se da više namerava da zadrži posudu u svojim rukama za sebe. Krilati heruvim je imitacija Erosa, koji namerava da pomeša vodu u mermernoj kadi.

Kada je u pitanju tumačenje navedene slike pročitao sam da su u istoriji umetnosti zabaležena dva pravca. Jedan pravac kaže da ključeve tumačenja treba tražiti u književnosti. Pa tako za Franca Vikhofa značenje slike treba da bude nagovaranje na ljubav. Vikhof asocijaciju nalazi u „Argonautici” Valerija Flaka, u kojoj Venera, polugola, podstiče Medeju da sledi Jasona. Sa druge strane Luj Hourtik i Maks Fridlender, kažu da je slika reprezent odlomka iz „Hipnerotomahije Polifili”, gde se Venera vraća u sarkofag svog voljenog Adonisa, koji je stradao tokom lova na divlje svinje. Konačno, za Ervina Panofskog, platno reprezentuje odlomke iz knjige „Izolovani” Pjetra Bemba, gde se govori o  Platonovom tumačenju i njegovoj ideji o ljubavi: gola devojka, u tragovima nebeske Venere, u ruci drži oganj božanske ljubavi; dok je mlada žena sa leve strane, predložena kao zemaljska Venera, oličenje čulne lepote: dve žene su stoga dve personifikacije dva različita stepena i modaliteta ljubavi. Posrednik između dve stvarnosti je krilati heruvim.

Drugi pravac u tumačenji je filozofski, i povezana je sa doktrinama neoplatonske akademije Marsilija Fičina, koja se zasniva na kontrastu između zemaljske Venere i nebeske Venere, respektivno predstavljenih u bogato odevenoj ženi  levo i u putenoj ženi desno. Lik zemaljske Venere vezuje se za generalnu silu prirode i ljudske impulse: nije slučajno što je sve postavljeno na mračnu pozadinu. Dok figura nebeske Venere postaje slika duhovne i univerzalne lepote, kao i ideal klasične lepote, potpomognuta jasnom i otvorenom pozadinom. Konačno, figura krilatog heruvima, nalazi se u centru dve žene i stoga je posrednička tačka između nebeskih i zemaljskih, duhovnih i telesnih težnji.