ZAPISI U OSAMI

У смирај дана, уморан од њега, упутио сам се у лагану шетњу на Калемегдан. Договорио сам се са једним мојим познаником, иначе позоришним редитељем да се предвече видимо „Код Руског цара“ на чашицу разговора. Припремајући се за виђење са мени драгим познаником, одлучио сам да шетњом прекратим време. Ходао сам сасвим опуштено са осећањем неке чудне среће и задовољства. Боже, колико има истине у Андрићевој мисли: " Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још је чудније: како често нам баш то мало недостаје." Није било пуно људи у тој оази у центру града. Ту и тамо, који пролазник. Прија ми самоћа. Лепо је све уређено. Трава покошена. Скоро су је покосили јер се мирис свеже покошене траве осећао у ваздуху. Киша која је данас пре подне падала, некако, као да је ваздух прочистила. Дишем пуним плућима.  Док сам се спуштао ка павиљону Цвијете Зузорић приметио сам с десне стране тројицу младића. Ништа посебно a ли, ти младићи су стајали, правилно распоређени у облику ...

Završio sam ponovno čitanje Krležinog dramskog teksta „Gospoda Glembajevi“. Namerno sam uzeo iznova da pročitam taj tekst zato što ga smtaram njegovim najboljim dramskim tekstom. Siguran sam da ima onih koji bi mi na ovoj konstataciji zamerili, ne bi se sa njom složili, i to je sasvim normalno. Pluralizam mišljenja je potreban ako ni zbog čega drugog, ono radi provere sopstvenih saznanja i otvaranja novih vidika koji nikada nisu konačni. Međutim, nije taj tekst bio povod da se latim moje beležnice, mada bi se i o njemu moglo mnogo toga interesantnog zapisati, već je on jedne sasvim druge prirode. Prirode koja zadire u moja sećanja na neka davna vremena. Sećanja kad sam sebi dozvolio, usled mladalačkog neiskustva i lakomislenosti, takav luksuz da izgovorim reč nikad. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kako to strašno sada zvuči, dok sam pohađao srednju školu jedna od obaveznih lektira iz srpskohrvatskog jezika i književnosti je bila zbirka pripovedaka Miroslava Krleže pod na...

U proleće 1836. godine sa scene se čula rečenica, više fraza: „ Ja sam vas pozvao gospodo, da bih vam saopštio neprijatnu vest – stiže nam revizor“. Revizor se pojavio i ruskom društvu priredio potpuni, nadasve uzbudljiv doživljaj i to onakakv kakav se obično „čuvstvuje“ u susretu sa velikim umetničkim delom. Novopridošli „Revizor“ je mimo, do tada, ustrojenih pravila iskočio iz svih pozorišnih očekivanja i navika. Publika se susrela sa nečim sasvim novim i neočekivanim. Kako je proteko susret gledalaca i „Revizora“ može se samo naslućivati ali, ono što je interesantno je to da su sami glumci bili u nedoumici. Panaeva, ćerka poznatog i priznatog glumca, Aleksandrovskog pozorišta, Brjanskog piše: “Svi glumci koji su učestvovali u predstavi su se izgubili, osećali su da su tipovi koje je uveo Gogolj u predstavu, novi za njih i da se ta predstava ne sme izvoditi na onaj način na koji su oni navikli da na sceni igraju svoje uloge, na ruski način sa francuski prevedenim vodviljima“. A...

О смрти Николаја Васиљевича Гогоља мање-више све се зна. Познато је да је овај велики светски писац у тридесетој години свог живота оболео од маларије и да је болест изазвала оштећења на музгу писца. Чести напади проузроковани болешћу утицали су на Гогољеву неурачунљивост што је резултирало тиме да је овај писац у неким од напада уништио, спалио неколико поглавља другог тома његове поеме „Мртве душе“. Често се може прочитати да је Гогољ био изложен „верском лудилу“ што се баш не може узети као тачно јер Гогољ није у правом смислу те речи био верски човек. Пре би се могло рећи да се радило о човеку који је гајио у себи аскетски начин живота. Гогољ је умро 1852. године. Након смрти посмртни остаци великог писца пребачени су у Русију и он је уз дужне почасти сахрањени на гробљу Даниловског манастира у Москви. Ваља напоменути да је овај манастир у својој дугој и богатој историји био седиште Руских патријарха. На том мести Гогољеве мошти су почивале пуних осамдесет година. Након велике...