Završio sam ponovno čitanje Krležinog dramskog teksta „Gospoda Glembajevi“. Namerno sam uzeo iznova da pročitam taj tekst zato što ga smtaram njegovim najboljim dramskim tekstom. Siguran sam da ima onih koji bi mi na ovoj konstataciji zamerili, ne bi se sa njom složili, i to je sasvim normalno. Pluralizam mišljenja je potreban ako ni zbog čega drugog, ono radi provere sopstvenih saznanja i otvaranja novih vidika koji nikada nisu konačni. Međutim, nije taj tekst bio povod da se latim moje beležnice, mada bi se i o njemu moglo mnogo toga interesantnog zapisati, već je on jedne sasvim druge prirode. Prirode koja zadire u moja sećanja na neka davna vremena. Sećanja kad sam sebi dozvolio, usled mladalačkog neiskustva i lakomislenosti, takav luksuz da izgovorim reč nikad.
Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kako to strašno sada zvuči, dok sam pohađao srednju školu jedna od obaveznih lektira iz srpskohrvatskog jezika i književnosti je bila zbirka pripovedaka Miroslava Krleže pod nazivom „Hrvatski bog Mars“. Lektira je bila obavezna! Sećam se da je knjiga koju sam uzeo u srednjoškolskoj biblioteci imala tvrd povez i zeleni omot na kojem je stajalo plavim slovima odštampan naziv dela i ime pisaca. Zašto se ove knjige posle toliko godina tako dobro sećam? Zato što mi je čitanje te knjige bilo toliko zamorno i dosadno da sam imao osećaj da nikada neću stići do njenog kraja, a moralo se. Čitanje se zapravo pretvorilo u jedno mučenje. Krležine i ovako duge rečenice, su mi se učinile još dužim. Duge kao večnost, kao beskraj. A kada sam stigao do kraja knjige zaboravio sam šta je bilo na njenom početku. Zvuči smešno ali istinito. Na kraju čitanja pojavili su se pomešani osećaji. Osećaji očaja i besa. Posle te, čitalačke golgote, tako sam je doživeo, rekao sam sebi da više nikada Krležu neću uzeti u ruke. Jednostavno nisam bio spreman na njegov stil pisanja, na njegovu filozofsku misao, na njegove neverovatno duge rečenice koje su toliko bile duge da su se u samo jednoj od njih pojavljivale dve radnje i tri misli. I tako do kraja...Bio sam, zapravo ubeđen da ovaj pisac ne ume i ne zna drugačije da piše od toga kako piše. Međutim, kako je vreme sve više odmicalo a ja postajao stariji menjalo se i moje interesovanje za književnost. Ono je počelo da raste i postalo je raznovrsnije pa su samim tim počeli su i drugi vidici da se otvaraju. U ruke su mi došla, u početku ne baš voljno, već po nagovoru nekih ljudi neka druga njegova dela koja su moj pogled na tog pisca u velikoj meri promenila. Nakon, s neverovatnom lakoćom, pročitane drame „Vučjak“ a pogotovu dramskih tekstova „Gospoda Glembajevi“ i „Leda“ više nisam bio od onih koji su Krležu kao pisca izbegavali. Odjednom mi se, nakon pročitanih tih njegovih dela, učinio kao inetresantan pisac čiji mi je stil pisanja postao prihvatljiv. Zbog toga se sada često puta umem vraćati ponovnom čitanju njegovih dela, ako ne svih ono bar nekih koja su mi ostala u pamćenju kao interesantna.
Biće da čovek i u književnosti, baš kao i u životu, nikada ne treba da kaže nikad i da ovde važi ono staro zlatno pravilo - da sve dođe u svoje vreme.
Коментари
Постави коментар