SUDAR S REVIZOROM

U proleće 1836. godine sa scene se čula rečenica, više fraza: „ Ja sam vas pozvao gospodo, da bih vam saopštio neprijatnu vest – stiže nam revizor“. Revizor se pojavio i ruskom društvu priredio potpuni, nadasve uzbudljiv doživljaj i to onakakv kakav se obično „čuvstvuje“ u susretu sa velikim umetničkim delom. Novopridošli „Revizor“ je mimo, do tada, ustrojenih pravila iskočio iz svih pozorišnih očekivanja i navika. Publika se susrela sa nečim sasvim novim i neočekivanim.

Kako je proteko susret gledalaca i „Revizora“ može se samo naslućivati ali, ono što je interesantno je to da su sami glumci bili u nedoumici. Panaeva, ćerka poznatog i priznatog glumca, Aleksandrovskog pozorišta, Brjanskog piše: “Svi glumci koji su učestvovali u predstavi su se izgubili, osećali su da su tipovi koje je uveo Gogolj u predstavu, novi za njih i da se ta predstava ne sme izvoditi na onaj način na koji su oni navikli da na sceni igraju svoje uloge, na ruski način sa francuski prevedenim vodviljima“. Ako tome dodamo i priznanje glumca Grigoreva koji je „Revizoru“ igrao ulogu sudije Ljapkina-Tjapkina onda je ilustracija potpuna. Grigorev piše: “ „Revizor“ Gogoljev je kod nas ostvario veliki uspeh! Gogolj se proslavio! Predstava je odlično prošla, samo ne znam da li će dugo opstati na sceni, ta je predstava za nas joč uvek zagonetka. Ona je još uvek nešto toliko novo, da mi još uvek ne možemo oceniti iz jednog ili dva izvođenja. A i kako bi! Pa ne može se sve odjednom!...“

Šta je to što je izazvalo veliku nedoumicu prilikom pojave „Revizora“? Strah od nečeg novog, nečeg što do sada nije bilo...Možda...Ne treba zaboraviti da se komedija Gogolja pojavila u vremenu kada su se po ruskim pozorištima masovno igrale predstave vodviljskog i melodramskog tipa. Sam Gogolj na jednom mesto, o vremenu kada se pojavio „Revizor“, piše: „ Ruska pozorišta su puna „svraćenih gostiju“ koji su preplavili scenu i prestonice i provincije“. Nova predstava, je nalagala i nove norme i nova shvatanja. Androsov kritičar „Moskovskog posmatrača“ piše: „ Da bi se tačno okarakterisala komedija takvog sadržaja, kao što je „Revizor“, kritici ne dostaju odgovarajući pridevi. Ako se pravila pišu od dela, a ako delo prikazuje društvo – onda je naše društvo nešto drugo, a ne ono kako su ga Ritoriki i Piitoiki sastavljali“.

Trebalo je da prođe pune 73 godine da bi se Gogoljev „Revizor“ okarakterisao kao novi tip drame. To je uradio, a ko drugi do, Nemirovič-Dančenko u svom, ne velikom, članku pod nazivom „Tajne scenske očaranosti Gogolja“. U tom svom članku Nemirovič-Dančenko primećuje da se prilikom analize „Revizora“ susrećete sa „radosnim izbezumljivanjem“.

Kada dođete u sudar sa „Revizorom“ otkrićete da postoje tri kamena na kojima počiva ova Gogoljeva komedija, a to su: umetničko dostojanstvo komedije, novina i originalnost. Smeli zaplet koji Gogolj uvodi je, na kraju to uvidite i sami, u harmoniji sa krajem predstave. Ma koliko puta se vraćao na ponovno isčitavanje kraja ove komedije, ne mogu se otrgnuti utisku da je to jedan od, možda, najbolje napisanih finiša scenske književnosti. Igrajući na kartu neočekivanosti on na kraju svoje komedije, u trenutku euforičnog transa, uvodi poštara koji saopštava svima prisutnima, da činovnik, koji je sa svim počastima primljen, zapravo nije revizor. Frazom započet zaplet, frazom završen zaplet. Briljantno, genijalno. Ruku na srce, „Revizor“ neće ostati zapamćen samo po sjajnom zapletu i raspletu već i po interesatnosti dramske građe koju Gogolj koristi. Doslednost priče smeštene u malom gradiću upotpunjena je širokom lepezom karaktera „ljudske duše“ sa svom svojom prostotom i primitivnošću.

„Revizor“ je došao i povrh svega ostao, kao originalnost umetničke misli sa zaprepašćujućom sveobuhvatnošću.