У смирај дана, уморан од њега, упутио сам се у лагану шетњу на Калемегдан. Договорио сам се са једним мојим познаником, иначе позоришним редитељем да се предвече видимо „Код Руског цара“ на чашицу разговора. Припремајући се за виђење са мени драгим познаником, одлучио сам да шетњом прекратим време. Ходао сам сасвим опуштено са осећањем неке чудне среће и задовољства. Боже, колико има истине у Андрићевој мисли: "Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још је чудније: како често нам баш то мало недостаје." Није било пуно људи у тој оази у центру града. Ту и тамо, који пролазник. Прија ми самоћа. Лепо је све уређено. Трава покошена. Скоро су је покосили јер се мирис свеже покошене траве осећао у ваздуху. Киша која је данас пре подне падала, некако, као да је ваздух прочистила. Дишем пуним плућима.
Док сам се спуштао ка павиљону Цвијете Зузорић приметио сам с десне стране тројицу младића. Ништа посебно aли, ти младићи су стајали, правилно распоређени у облику троугла, и играли неку своју игру на простору који за то није превиђен. Стајали су на једној зеленој површини благо накошеној. Помислио сам зар је могуће да ти млади људи у себи носе толики немар и немир да се налазе тамо где не треба да буду, да се налазе тамо где чак ни деца несталног и немирног духа не иду. Међутим, то није био једини разлог због којег су ми ова три младића привукла пажњу. Они су играли неку чудну игру. Која је то игра? Моја знатижеља као и бучност игре коју су играли привукли су моју додатну пажњу па сам се због тог одлучио да се овој тројици непознатих младих људи приближим и да покушам да одгонетнем о чему се заправо ради. Док сам прилазио почео сам да разазнајем говор. Уследило је прво непријатно изненађење. Ти млади људи су странци! По језику којим су се споразумевали рекао бих да су из земље која припада скандинавском говорном подручију. Моја близина их није ничим омела, за њих сам био само ваздух. Чак ни осећај нелагодности нисам приметио код њих, с обзиром да их је посматрао човек који је на свом лицу имао јасну упитаност и једну врсту прекора; зар не видите да тај простор где се ви налазите није предиђен не само за игру него ни за шетњу. Искрено, то моје не констатовање с њихове стране, ме није толико погодило јер је такав однос у духу данашњег времена и поимања система вредности уопште. Човек се временом, додуше тешком муком, навикне на то али, се ипак навикне. Оно што је још интересантније, од некултуре, јесте игра коју су играли. Није требало пуно времена да закључим о каквој је игри реч. Цела игра се састојала у томе ко ће кога јаче да погоди тениском лоптицом!? Заправо, ко је колико спреман да поднесе, издржи бол задобијеног ударца? Ко ће дуже пркосити болу! Болне гримасе које су ти млади људи, након ударца, слагали на својим лицима су у мени изазивали сажаљње, али не због задобијеног ударца, претрпљеног бола, већ сажаљење према њима као људима и њиховог односа према животу, боље речено смислу живота. Стајао сам ту једно извесно време и немо посматрао слику жалосног призора. За мене је било жалосно, за њих сигурно не. Они су просто уживали у томе. Смех с призвуком плача! Игра је требала да буде доказ нечега. Чега? Разлика између њих и мене је била више него приметна.
Дуго сам после тога размишљао о ономе што сам видео. Више нисам примећивао лепоту окружења, већ сам испред себе, у мислима, имао увек изнова та три младића. Та три странца! Шетња се не својом вољом претворила у размишљње и упорно трагање за одоговором на питње: Зашто? Насиље и бол под ореолом среће и задовољства? Не. Привид? Можда. Немоћ? Да. Изопштење? Свакако. Ако младост подразумева лудост те врсте, онда се добром сигурно не можемо надати. Будућност?
Јул, 2008.
Коментари
Постави коментар