MAĐARSKA RAPSODIJA

Zima 2005. Decembar. Budimpešta. Obreo sam se u ovom gradu na gostovanju sa, ne velikom, ekipom iz pozorišta. Igram ovde predstavu u pozorištu Talentum. U Budimpeštu smo došli niti kasno, niti rano. Nekako taman. Nakon što smo se smestili u sobe i ručka kojeg je domaćin organizovao za nas, imali smo dosta vremena za odmor. Ekipa nije bila baš raspložena za šetnju, odmor su bukvalno shvatili, pa sam odlučio da se sam prošetam ovim gradom. Nisam im toliko zamerio zašto neće da mi prave društvo u šetnji jer oni su ovde već nekoliko puta bili za razliku od mene. S druge strane i nebo nad Budimpeštom je bilo preteće. Normalno, mađarski jezik ne znam ali me to nije nimalo sputavalo niti obeshrabrivalo da se osmelim i da sam krenem ulicama ovog grada. Prvi put sam ovde i duh avanturizma je preovladao. S obzirom na moj odnos spram mađarskog jezika odlučio sam da se tokom šetnje oslanjam na faktografsko pamćenje koje me je još uvek dobro služilo. Sve je nekako ličilo na onu dečju priču o Ivici i Marici, samo što ja iza sebe nisam bacao kamenčiće, već sam gledao okolne zgrade i tražio na njima neko obeležje, neki znak prema kojem ću se orjentisati. A tih znakova na zgradama ovoga grada ima. Lepi su to znaci. Kao da svaki od njih govori za sebe, govori neku svoju priču.

Hodajući Budimpeštom ušao sam u jednu veliku ulicu, bulevar. Ako sam dobor pročitao i razumeo ulica se zove Eržebet. Hodajući tom velikom ulicom šarajući pogledom po njenim zgradama spazih s desne strane zgradu na kojoj je pisalo Madách Színház. Pozorište! Od svih mađarskih reči koje sam imao prilike da čujem tu sam s razlogom zapamtio. Jednom prilikom, imalo je tome dosta vremena, jedan moj poznanik u jednom od naših dugonoćnih razgovora govorio mi je o ovom pozorištu. Govorio je lepo i intrigantno tako da na osnovu onoga što sam od njega čuo dvojbe uopšte nije bilo, krenuo sam ka toj zgradi i ušao u nju. Osoblje koje je bilo u predvorju, kod biletarnice primetilo me je. Prišli su i tada je nastao problem kako da se sporazumemo. U tom trenutku istorija je učinila svoje pa smo ustanovili da nam je zajednički imenilac koji nam je omogućio da se sporazumemo bio ruski jezik. Interesantno i zanimljivo. Objasnio sam im ko sam, kako sam se obreo u ovom gradu i na kraju kako sam dospeo kod njih. Rekao sam im da sam čuo za ovo pozorište i da bi bila neoprostiva greška da budem u Budimpešti, a da ne vidim ovo zdanje. Ljubazni domaćini kao da su bili zatečeni pričom ali u isto vreme i oduševljeni, ponudili su mi da li bi hteo da pogledam hol pozorišta i njegovu salu. Pitali su žabu hoće li u vodu. Naravno da sam prihvatio poziv, na tako nešto sam i računao kad sam se uputio ka ovom pozorištu. Krenuli smo…Hol prostran, lep, uredan u kojem je igra svetla tom istom holu daje jedan magični sjaj od kojeg mi je, zašto ne reći, zastajao dah. U podnožju hola smeštena je, od belog mermera, bista tačnije poprsje Imrea Madača, velikog mađarskog pisca po kojem je pozorište dobilo ime. Na zidovima hola izložene su fotografije iz predstava koje su u ovom pozorištu igrane i koje se još igraju. Puno fotografija, puno predstava – bogata istorija. Kad sam ušao u salu bilo je to još jedno iznenađenje. Lepota! Sala velika, prostrana urađena u baroknom stilu. Iznad partera su se uzdizala dva nivoa galerija. Sedišta su u boji trule višnje. Impresivno u svakom slučaju. Na podu itison u istom dezenu kao što su sedišta. Sve čisto i uredno. Sjaj zaslepljuje oči. Ljubazni domaćini ništa ne govore samo se blago osmehuju. Ponosni su na ono što vidim. Ja takođe ništa nisam govorio. Zapravo, reči su u tim trenucima bile suvišne. Nepotrebne. Na sceni je bila spuštena velika teška zavesa od pliša. Svetla u sali čiji je odsjaj od zlatnih detalja na zidovima i preovlađujuća boja trule višnje stvarali su koloritnost koja me je na momente vodila kroz vreme. Preplitali su se na tom mestu i prošlost i sadašnjost. Dok sam svečano šetao pozorišnom salom u glavi su mi odzvanjali taktovi Listove “Mađarske rapsodije”. Sasvim sam razgovetno mogao svaki ton te kompozicije da čujem u svojoj uobrazilji. Vizuelno, bili su to zaista trenuci mađarske rapsodije.

Posle nemog i laganog razgledanja ovog zdanja ljubazno sam se zahvalio domaćinima. Čekale su me nove obaveze. Čekala me je naša predstava. Moji slučajni domaćini su me ispratili do izlaza i uz srdačan stisak ruke zahvalili mi na mom interesovanju za ovo pozorište. Dali su mi nekoliko primeraka programskih svezaka kao uspomenu na moju posetu ovom pozorištu. Dok sam se vraćao ka mestu gde su moje kolege bile smeštene razmišljao sam o onome što sam video. Usput svratih u jednu prodavnicu i kupih jedan mali poklon upravniku koji vodi pozorište preko kojeg smo došli u ovaj grad. Kupih mu malog Budu. Za uspomenu i sećanje na naše druženje, na ovo gostovanje. Meni takav poklon ili pak sličan njemu nije trebao. Moje uspomene i sećanja na ovaj grad će u velikoj meri biti, poput lovorika, okruženi utiscima koje sam poneo nakon posete pozorištu koje se zove Madách Színház.