„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

Fjodor Mihajlovič Distojevski roman „Idiot“ napisao je u periodu svog života kada je bio daleko od Rusije, zemlje za koju je smatrao da mu predstavlja neiscrpnu inspiraciju za njegova dela. Osnovna ideja oko koje je pisac gradio priču u ovom rimanu jeste ta da se prikaže „prelepo pozitivan čovek“. Ne mogu se otrgnuti utisku da je inspiraciju za ovu ideju Fjodor Mihajlovič našao u rečenici: „Lepota će spasiti svet.“ Upravo polazeći od toga da je u središtu ideje želja da se prikaže „lepota“ (normalno ne fizička, već ona unutrašnja, duševna) koja je i za samog pisca bila nedokučiva tajna, sasvim je lako razumeti opravdan strah pisca, o čemu je i sam govorio, da li će u tom svom poduhvatu uspeti. Koliko god ovaj roman bio težak za čitanje, a jeste težak, on je u isto vreme i veoma interesantan.

Glavni junak romana „Idiot“ je Knez Lav Nikolajevič Miškin, čovek kome je Dostojevski u svom romanu poverio misiju da bude „Knez Hristos“. Ovakva misija se završava tako da sudbina ovog junaka neodoljivo podseća na sudbinu Isusa Hrista. Lav Nikolajevič je odrastao daleko od otadžbine. Odrastao je u Švajcarskoj lečeći se od epilepsije. No, koliko god bio daleko od otadžbine Knez Miškin je jednako u sebi nosio želju da se toj istoj otadžbini vrati, da se vrati svom narodu, svojim korenima sa iskrenom željom da „svom“ narodu pomogne. Imajući tu plemenitu nameru u vidu sasvim je jasno da je Dostojevski imao veoma težak zadatak da kroz tu prizmu oslika karakter glavnog junaka romana „Idiot“. Želja Kneza Miškina da se nađe svakom u pomoći bila je vidljivo na svakom koraku. Tako npr. prilikom posete kod Jepančinih knez je u Aglaji video izrazitu lepotu iza koje se krije duboki unutrašnji nemir i emotivni nesklad. S druge strane u Nastasiji Filipovnoj knez vidi ženu duboke prirode, strasnu, nemirnu, ekscentričnu koja puno pati i koja se nalazi u jednoj vrsti nervnog rastrojstva usled poniženja, doživljenog bola i uvreda kojima je bila izložena. Upravo način na koji je Knez Miškin obema ovim ženama prilazi izazivalo je veliki šok, nerazumevanje i negodovanje u društvu. Jevgenije Pavlovič Radomski na jednom mestu kaže: „Kako on to njih obe voli? Nekakvim dvema raznim ljubavima? Zanimljivo...Jadni idiot! I šta će sad biti s njim?“. Ta borba između dobra i zla u ljudskim srcima neprekidno traje tokom cele  priče u ovom romanu. Lomovi, prevrati, neočekivani obrti, nerazumni potezi su sastavni deo proznog prikaza junaka ove priče. Ta unutrašnja duševna rastakanja, kao što imamo kod Aglaje Ivanovne i Nastasije Filipovne, imamo i kod Rogožina, i kod Gavrila Ardalionoviča, i kod Ipolita, i kod Lebedeva, zapravo  imamo kod svih likova ovog romana. Svi ti likovi u razgovoru sa knezom Miškinom otkrivaju da je način na koji knez prilazi njima u želji da ih razume, nešto što je u njima davno umrlo i da je s toga njihov život davno uništen. Svi oni su iznenađeni takvim nastupom Kneza Miškina. Za njih je to „skandal“. Kao da nemaju odgovor na ono što vide. Zapravo, odgovor nalaze ali oni taj odgovor sami sebi na silu nameću bez istinske želje i s primetnim strahom da proniknu dublje u svoju dušu. Zbog toga je taj odgovor u neskladu sa onim što istinski osećaju. To je zapravo borba i veliki lom duše svakog od junaka ovog romana ponaosob. Ali i pored takvih otkrovenja Lav Nikolajevič pokušava da u njima probudi bar delić vere, taman toliko koliko je „gorušičino zrno“,  koja bi im pomogla da prevaziđu sva ta negativna razmišljanja koja nose duboko u sebi. Svakako da najveće zasluge za „odumiranje čovečnog“ u tim ljudima ima društvo tj. sistem vaspitanja i odrastanja koji je tada vladao u Rusiji, što ovom romanu sem izrazito jake i koloritne psihološke komponente, daje i izuzetno snažnu sociološku dimenziju. Istini za volju Knez Miškin nije uspeo da sačuva Nastasiju Filipovnu, ali je ipak uspeo da u njoj probudi dušu i da otkrije njeno veliko i duboko, skoro zaboravljeno osećanje da ume ipak da voli. Tragedija Nastasje Filipovne se ipak nije mogla izbeći. S druge strane knez je uspeo da pomogne Aglaji Ivanovnoj da otkrije uzorke svoje anksioznosti i hirovitosti koja je vodila konstantnom sukobu sa roditeljima. Šta je Aglaja Ivanovna osećala prema Knezu Miškinu najbolje svedoči deo romana u kojem Aglaja recituje Puškinovu pesmu o „siromašnom vitezu“ u kojem pesnik daje sliku idealnog muškaraca. Najmlađa od tri ćeri Generala Ivana Fjodoroviča sasvim je dobro razumela ove stihove iza kojih se krije poruka da se takav muškarac može i mora voleto do kraja, ako ne ovom ono u nekom drugom veku. Knez Miškin se na kraju vraća tamo odakle je i krenuo u Švajcarsku, bolesniji nego što je iz te zemlje put Rusije krenuo. Kao da je sve nedaće ljudi koji ga tamo okruživaše primio na sebe. Namerno.

Iako je prošlo dosta vremena od kad je Fjodor Mihajlovič napisao roman „Idiot“ veoma su se malo društva promenila što govori o univerzalnosti priče ovog romana. Posle svega više sam nego siguran da „otkrovenja“ do kojeg čitalac ovog romana može da dođe može čitaocu pomoći. Dovoljno je prisvojiti samo delić „prelepo pozitivnih osobina“ Kneza Miškina i biće sasvim dovoljno za spas. Neka taj delić bude koliko gorušičino zrno i čovek će se mnogo bolje osećati.