BRAĆA KARAMAZOVI I DOSTOJEVSKI

Radnja romana ”Braća Karamazovi” je višeslojna, njegova sadržina je bogata. Mnogi su skloni reći da je ovaj roman najbolje što je Fjodor Mihajlovič u svom bogatom proznom opusu napisao. Roman obiluje dramtičnim događajima, oštrim sukobima likova, filozofskim sporovima. Iza svega toga se krije intezivno traganje za istinom. Iz usta starca Zosime progovara piščeva vera u moralno poboljšanje čovečanstva na osnovu uvažavanja i poštovanja hršćanske religije. Istovremeno, roman prikazuje nemilosrdno moralno propadanje aristrokratskog – buržoaskog društva. U romanu Dostojevski opisuje fatalnu moć novca, divlju strast kao i pad čoveka u duhovnu prljavštinu.

Dostojevski, Fjodora Pavloviča Karamazova koloritno opisuje kao sebičnog despota i cinika za kojeg vezuje koncept “karamazovštine”. Fjodor Pavlovič se u životu rukovodi principom kad bi ceo svet spalili ognjem, to bi za mene bilo dobro. Isti princip, u modifikovanom obliku primenjuju Dmitrij i Ivan Karamazov kao i vanbračni sin Fjodora Pavloviča – lakje Smerdjakov. Dmitrija Karamazova pisac prikazuje kao čoveka bujne prirode. Beleške koje su ostale iza Dostojevskog kažu da je ideju za lik Dimitrija Karamazova, Dostojevski našao u liku Dmitrija Ilinskog. Priču o tom čoveku Dostojevski je saznao dok je ležao u zatvoru. O tome je Fjodor Mihajlovič pisao u svom delu ”Zapisi iz mrtvog doma”. Ta priča kaže da je Ilinski pripadao plemstvu, i da je verno služio svog oca. Međutim, u jednom periodu života Ilinski se razilazi sa ocem, počinju sukobi sa ocem a on počinje da živi bludnim životom, počinje da ulazi u ”dug”. U grubim crtama drugo ime Dmitrija Karamazova je Dmitrij Ilinski. Kao i heroj romana Braća Karamazovi, tako je Dimitrij Ilinski bio imaginarni ubica dobrog zdravlja koji je živeo u malom gradu Toboljsku, koji potiče iz plemićke porodice i imao je čin poručnika. Pored tih zajedničkih crta junaka romana i njegovog prototipa Dostojevski Dmitirju Karamazovu dodaje još neke crte kao što su strast prema ženama, uživanje u društvu cigana, starst prema Šileru. Ivana, pisac opisuje kao čoveka koji se rukovdi mišlju da je u svetu nemoguće uspostaviti harmoniju zbog čega je njegova zvezda vodilja sve je dozvoljeno. Dostojevski toj “karamazovštini” suprotstavlja hrišćansku krotost u liku Aljoše Karamazova. Ovaj lik, kao i knez Miškin, lišen je vitalnog kredibiliteta koji se u romanu ne pojavljuje kao aktivno lice, već kao pasvini posmatrač događaja. Dostojevski se nosio mišlju da u drugom romanu Aljoši Karamazovu da aktivnu ulogu, da u tom nastavku Aljoša postane “politički prestupnik” jer se u njemu javlja revolucinarna ideja, ideja žrtvovanja radi istine. No to je bila želja koja se velikom piscu nije ostvarila jer je umro 9. februra (po starom kalendaru 28. januara) 1881. godine.

Ceo život Dostojevskog je bio ispunjen strasnim, bolnim traganjem za istinom. Ceo njegov život je razdirala protivurečnost između verovanja i neverovanja, simpatisanja revolucije i njene negacije, protivurečnost između “živog života” i asketske poniznosti. Niko jače od Dostojevskog nije umeo da opiše užasne žrtve društvene nepravde. Dostojevski mrzi patnju i žestoko protestuje protiv nje. Po Dostojevskom patnja je pročišćenje duše, patnja je u isto vreme propovedanje duševnog mira.

Fjodro Mihajlovič Dostojevski je stvorio socijalno-filozofsko-psihološki žanr romana. Složena filozofska i moralna pitanja ne muče samo njegove junake, ta pitanja se javljaju kao pitanja naše svakodnevice. Dostojevski je ostao nenadmašan majstor dinamičke naracije. Drama u njegovim delima je očita a ona je povezana sa prirodom pisca.