MOJA PRIČA

- Motivi iz romana Braća Karamazovi -

“Bojažljiv, go i divalj, krio se

Troglodit u stenovitim pećinama

Skitao se nomad po poljima

i polja pustošio.

Grozni zverolovac, sa kopljem i strelama

jurio je po poljima

teško onome koga talasi izbace

na nemile obale.

Sa olimpijskih vrhova silazi mati

Cerera za ukradenim Prozerpinom

divlji svet leži pred njom.

Tamo nige za boginju nema ni skloništa

ni dočeka, niti hramovi svedoče o

poštovanju bogova.

Poljski plodovi i slatko grožnje

ne blistaju se na gozbama

samo se puše ostaci od telesa

na krvavim oltarima.

I kud god se tužnim pogledom Cerera okrene

ona svuda vidi čoveka u dubokom poniženju.

Nemoj misliti, Aljoša, da sam ja samo prostak u oficirskom činu, koji pije konjak i živi u razvrtatu. Ja, baćuška, samo o tome mislim, o tom poniženom čoveku, zato što sam i sam takav čovek.

Da bi se čovek iz niskosti s dušom moga podići, neka s drevnom majkom zemljom stupi u savez večiti. Ali kako ja da stupim u savez sa zemljom zanavek? Ja zemlju ne ljubim. Ja joj ne param grudi. Ja idem, a ne znam da li sam u smrad pao i sramotu ili svetlost i radosti. Eto gde je nevolja, sve je na svetu zagonetka. I kad mi se dešavalo da tonem u najdublji sram razvrata, a meni se samo to i dešavalo, onda sam uvek tu pesmu o Cereri i čoveku čitao. A da li m je ona ispravljala? Nikada. Zato što sam ja Karamazov. Zato što kad ja jednom poletim u bezdan, onda letim strmoglavice, i to sa stopalima naviše, i čak sam zadovoljan što u tako ponižavajućem položaju padam i smatram to za sebe kao nešto lepo.

Neka sam proklet, neka sam nizak i podao, ali neka i ja ljubim porub odeće u koju se oblači Bog moj. Neka u isto vreme idem i đavoljim tragom, ali ja sam ipak tvoj sin, Gospode, volim te, i osećam radoset bez koje svet ne bi moga da postoji.“