- Motivi iz romana Braća
Karamazovi -
“Bojažljiv, go i divalj,
krio se
Troglodit u stenovitim pećinama
Skitao se nomad po poljima
i polja pustošio.
Grozni zverolovac, sa kopljem i strelama
jurio je po poljima
teško onome koga talasi izbace
na nemile obale.
Sa olimpijskih vrhova silazi mati
Cerera za ukradenim Prozerpinom
divlji svet leži pred njom.
Tamo nige za boginju nema ni skloništa
ni dočeka, niti hramovi svedoče o
poštovanju bogova.
Poljski plodovi i slatko grožnje
ne blistaju se na gozbama
samo se puše ostaci od telesa
na krvavim oltarima.
I kud god se tužnim pogledom Cerera okrene
ona svuda vidi čoveka u dubokom poniženju.
Nemoj misliti, Aljoša, da sam ja samo prostak u oficirskom činu, koji pije
konjak i živi u razvrtatu. Ja, baćuška, samo o tome mislim, o tom poniženom
čoveku, zato što sam i sam takav čovek.
Da bi se čovek iz niskosti s dušom moga podići, neka s drevnom majkom
zemljom stupi u savez večiti. Ali kako ja da stupim u savez sa zemljom zanavek?
Ja zemlju ne ljubim. Ja joj ne param grudi. Ja idem, a ne znam da li sam u
smrad pao i sramotu ili svetlost i radosti. Eto gde je nevolja, sve je na svetu
zagonetka. I kad mi se dešavalo da tonem u najdublji sram razvrata, a meni se
samo to i dešavalo, onda sam uvek tu pesmu o Cereri i čoveku čitao. A da li m
je ona ispravljala? Nikada. Zato što sam ja Karamazov. Zato što kad ja jednom
poletim u bezdan, onda letim strmoglavice, i to sa stopalima naviše, i čak sam
zadovoljan što u tako ponižavajućem položaju padam i smatram to za sebe kao
nešto lepo.
Коментари
Постави коментар