KO NAM JE BLIŽI, ŽADOV ILI JUSOV

- Na marginama Unosnog mesta -

Dok čitate komediju Unosno mesto, Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog jedno pitanje će vam se svakako početi vrzmati po glavi. To pitanje glasi – Ko vam je bliži Vasilije Nikolajevič Žadov ili Akim Akimovič Jusov? Ne treba brzati sa odgovorom jer odgovor nije nimalo jednostavan.

Dok ste sami sa knjigom sigurno je da će vam ideje koje proklamuje Žadov biti bliže. Njegovo razmišljanje o nepomirljivosti sa svim onim porocima i gadostima koji ubijaju veru u čoveka biće vam veoma bliski, čak šta više te misli ćete osećati kao svoje, kao deo svog identiteta. Ali, to je samo dok ste sami sa knjigom, dok ne zakoračita u svet među ljude. Kada zakoračite na pozornicu belog dunjaluka tada ćete uvideti da to što vam je do skora bilo blisko, što ste smatrali za vaše ubeđenje sada će vam se činiti tako daleko od vas. Kada vas pritisne životna svakodnevica onda ćete sebe stavljati pred bezbroj iskušenja. Postavićete tada sami sebi pitanje da li vredi biti veran svojim ubeđenjima  uz „komad suvog hleba“. Siromaštvo nije greh, ali „siromaštvo lepo izgleda samo u pozorištu“. Pokušaj da se ono prenese u život nije nimalo prijatan. Ako još tome dodam želju čoveka da ne bude sam, već da uz sebe ima neku dragu osobu onda taj pokušaj deluje još neprijatniji. Jer što hoće jedan, ne mora da znači da hoće i drugi. Eto problema gde ljubav za tren oka može da pređe u mržnju..

Može li danas čovek raditi posao uz mirnu savest i od tog rada izdržavati porodicu? Novo teško pitanje. Mirna savest može doneti miran san ali samo dok na vrata ne zakucaju svakodnevni problemi. Čim oni zakucaju nema mirnog sna, tada se i mirna savest preispituje jer probleme treba rešiti. Možda se, poput Mikina, čovek nikada ne treba vezivati za neku drugu osobu nego večno ostati sam. U duhu one izreke: „sam čovek nije siromah, pa ako je i siromah, barem je sam“. Možda treba u sebi ugušiti prirodna osećanja kako ne bi došao u iskušenje. Možda? Koliko teških, životnih pitanja pritiskaju čoveka na zemlji. Koliko iskušenja pred čovekom stoje? Kako ne skrenuti sa pravog puta? Kako pomiriti borbu za egzisteniciju, neko i luksuz, sa ljudskim vrlinama? Kako koračati kroz život i živeti ga kada vas sa svih strana okružuju Jusovi i Belogubovi? Kako?

Kada se čovek suoči sa svim tim pitanjima siguran sam da će ga bar na tren privući lik Akima Akimoviča, privući njegovo razmišljanje. Njegovo razmišljanje kaže – niko nije bez greha. Nemoguće je živeti bez greha. Život po Jusovu je velika muka. Život po njemu je kao ona Fortuna na slici, točak i u njemu ljudi, čovek se digne u vis i opet spušta, uzleće i pada, uzdiže se i opet postaje ništa, i tako se sve vrti u krug. Važno je da nema smernosti. Ako vas privuče jedno takvo razmišljanje onda znajte da treba da imate u vidu da je život čoveka čudnovat, da u tom životu čovek večito traži svoju sreću traži bolji život ali da se iza tog traženja krije velika slutnja a to je sudbina jer ona upravlja čovekom po njenoj volji.

Čovek se rađa a da ništa nema, čovek umire i ništa nema. Filozofija je to velika.