- Na marginama Unosnog mesta -
Dok čitate komediju Unosno mesto, Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog jedno
pitanje će vam se svakako početi vrzmati po glavi. To pitanje glasi – Ko vam je
bliži Vasilije Nikolajevič Žadov ili Akim Akimovič Jusov? Ne treba brzati sa
odgovorom jer odgovor nije nimalo jednostavan.
Dok ste sami sa knjigom sigurno je da će vam ideje koje proklamuje Žadov
biti bliže. Njegovo razmišljanje o nepomirljivosti sa svim onim porocima i
gadostima koji ubijaju veru u čoveka biće vam veoma bliski, čak šta više te
misli ćete osećati kao svoje, kao deo svog identiteta. Ali, to je samo dok ste
sami sa knjigom, dok ne zakoračita u svet među ljude. Kada zakoračite na
pozornicu belog dunjaluka tada ćete uvideti da to što vam je do skora bilo
blisko, što ste smatrali za vaše ubeđenje sada će vam se činiti tako daleko od
vas. Kada vas pritisne životna svakodnevica onda ćete sebe stavljati pred
bezbroj iskušenja. Postavićete tada sami sebi pitanje da li vredi biti veran
svojim ubeđenjima uz „komad suvog
hleba“. Siromaštvo nije greh, ali „siromaštvo lepo izgleda samo u pozorištu“.
Pokušaj da se ono prenese u život nije nimalo prijatan. Ako još tome dodam
želju čoveka da ne bude sam, već da uz sebe ima neku dragu osobu onda taj
pokušaj deluje još neprijatniji. Jer što hoće jedan, ne mora da znači da hoće i
drugi. Eto problema gde ljubav za tren oka može da pređe u mržnju..
Može li danas čovek raditi posao uz mirnu savest i od tog rada izdržavati
porodicu? Novo teško pitanje. Mirna savest može doneti miran san ali samo dok
na vrata ne zakucaju svakodnevni problemi. Čim oni zakucaju nema mirnog sna,
tada se i mirna savest preispituje jer probleme treba rešiti. Možda se, poput
Mikina, čovek nikada ne treba vezivati za neku drugu osobu nego večno ostati
sam. U duhu one izreke: „sam čovek nije siromah, pa ako je i siromah, barem je
sam“. Možda treba u sebi ugušiti prirodna osećanja kako ne bi došao u
iskušenje. Možda? Koliko teških, životnih pitanja pritiskaju čoveka na zemlji.
Koliko iskušenja pred čovekom stoje? Kako ne skrenuti sa pravog puta? Kako
pomiriti borbu za egzisteniciju, neko i luksuz, sa ljudskim vrlinama? Kako
koračati kroz život i živeti ga kada vas sa svih strana okružuju Jusovi i
Belogubovi? Kako?
Kada se čovek suoči sa svim tim pitanjima siguran sam da će ga bar na tren
privući lik Akima Akimoviča, privući njegovo razmišljanje. Njegovo razmišljanje
kaže – niko nije bez greha. Nemoguće je živeti bez greha. Život po Jusovu je velika
muka. Život po njemu je kao ona Fortuna na slici, točak i u njemu ljudi, čovek
se digne u vis i opet spušta, uzleće i pada, uzdiže se i opet postaje ništa, i
tako se sve vrti u krug. Važno je da nema smernosti. Ako vas privuče jedno
takvo razmišljanje onda znajte da treba da imate u vidu da je život čoveka
čudnovat, da u tom životu čovek večito traži svoju sreću traži bolji život ali
da se iza tog traženja krije velika slutnja a to je sudbina jer ona upravlja
čovekom po njenoj volji.
Čovek se rađa a da ništa nema, čovek umire i ništa nema. Filozofija je to
velika.
Коментари
Постави коментар