Такав је свет: нехуман и суров.
Судбина Ане Карењине је судбина два човека. Први човек је Алексеј Александрович Карењин,
представник вишег сталежа, бирократије Петерсбурга. Толстој је Карењина
осмислио као позитивну особу. Кроз Карењина аутор романа говори о важности
породичних веза, као и о светости мајчинске дужности. Међутим, није само
Карењин страдалник, већ је то и Ана. Она за ту патњу криви мужа. У очима свих
јунака романа, осим Ане, Алексеј Александрович Карењинн је интелигентан,
образован, и, без сумње, дубоко пристојна особа. Њега осуђује једно Ана. Можда
зато што га не воли, и никада га није ни волела, а можда и због тога што га зна
боље од других. На једном месту у роману Ана каже "Наравно, он је увек у
праву, он је хришћанин, он је великодушан .. Они кажу да је верник, моралан,
поштен, интелигентан човек ! Али они не виде оно што ја видим. Они не знају
како је задавио осам година мог живота ... да никада није размишљао о томе да поред
себе има жену којој је потребна љубав ".
Није истина да њихов однос
није био добар. Ана не жели да га се сети. Али Карењин памти. У сцени у којој
Ана признаје мужу све, видимо скамењенио
лице Карењина. Сву његову патњу Толстој закључава и само у два наврата отвара
душу Карењина пред читаоцем. Тешко обманутом мужу, је порука коју генијално
преноси аутор, само у једној речи, коју Карењин не може да изговори: "Пеле
... педе ... пелестрадал". Карењин јесте трагична личност. Карењин дубока
осећања према Ани показује док она лежи болесна у постељи. Он је плакао заједно
са Вронским, да би следећег дана рекао “Молим Бога да не искористите моју срећу
праштања...Могу ме газити у блату, могу да будем предмет подсмеха али никада
Вам нећу рећи срамотну реч.”
Док лежи у болесничкој постељи
Ану највише боли великодушност Карењина. Ко је већи човек – Карењин или
Вронски? Карењин је, поред свих мана, и даље муж и отац, Вронски не жели да
буде ни једно, ни друго. Са Карењином је породица могућа, са Врoнским није јер
он то не жели. Проблем је у томе што Ана није волела мужа, зато није била ни
фер према њему. После свега Карењин се окренуо, био је исмејан, посебно након
одласка Ане и Вронског у иностранство. Ни Ана, али ни Вронски нису могли да
опросте Карењину његову великодушност. Карењин је схватио да ће га људи
уништити, исто онако као што пас у болу уништи мачку. На свету није било човеко
који би разумео његову патњу. Положај у којем се нашао водиће Карењина до
спознаје неважности живота којег је живео. Шта може бити горе? Та мисао ће га
морити све до Анине смрти.
Карењин је на сахрани узео
дете и није био сам. Шта је са Вронским? Нема сумње да је Вронски волео Ану,
али како ју је волео? Након што се Ана разишла са мужем за Вронског је срећа
била већ прошла. Више од свега Вронски се плашио губитка самопоштовања. То је
био кредит на којем је живео, на којем је градио каријеру и живот. Љубав коју
је понудио Ани лишила га је промоције као атрактивног мушкарца, довела га је до
тога да је поднео оставку у гарнизону. Та служба је била једна всрта сервиса
Вронског због којег је био спреман и да умре.
После смрти Ане гроф Вронски
одлази у рат са Турцима. Живот му није више био сладак. Његова мајка сећајући
се Ане говорила је: “Она је убила два добра човека. Њеног мужа и мог несрећног
сина.” Можда је и у праву. Али мислим да Аниног живота није коштао ни Карењин
ни Вронски већ њено не сналажење у свету који је нехуман и суров.
Коментари
Постави коментар