Savremeno pozorište je u želji, ne samo da
očuva gledanost već i da je proširi, orjentisano da traži nove oblike
interakcije sa gledaocima. Publika traži uzbudljivo pozoriše koje će držati
pažnju gledaoca, koje neće dozvoliti gledaocu da odvoji pogled od scene. Ovom
prilikom osvrnuću se na dva načina putem kojih savremeno pozorište, menjajući pre
svega formu, teži ka tome da uspostavi jači i direktniji odnos sa gledaocem.
Prvi način izražajnijeg držanja pažnje
gledaocu je ukidanje granice između scene i publike. Tim postupkom savremeno
pozorište menja oblik, gledalac postaje direktan učesnik priče. Uspostavlja se
jedna vrsta dijaloga na relaciji glumci - publika. Taj dijalog uključuje
gledaoca u ono što se na sceni dešava, pa samim tim pozorište počinje da govori
jezikom publike. To dalje iziskuje uvođenje određene tehničke stilizacije. Šta
se podrazumeva pod tehničkom stilizacijom? Podrazumeva se ukidanje četvrog zida
putem replika koje glumac upućuje gledaocu. Ukidanje na taj način četvrtog zida
dovodi do toga da se i fizički gubi granica između scene i gledališta. Glumci
slobodno šetaju ne samo scenom, već i gledalištem. Kontakt na relaciji glumac-gledalac
je direktan. I pored toga što je ovakav način činjenja pozorišta bližim
gledaocu naišlo na ozbiljne kritike, ovaj pristup se u dobroj meri kortisti u
savremenom teatru. U mnogim pozorištima koja neguju postmodernizam, ovakav
oblik scenskog prikazivanja se smatra normalnom pojavom. Za takva pozorišta
prisustvo glumca među gledaocima je normalno.
Drugi način putem kojeg pozorište želi da
produbi pažnju gledaoca je da pred publikom prikazuje i ono što se obično
smatra dešavanjem iza kulisa. Mislim na promenu scenografije, ili na
presvlačenje glumaca koje se sada odvija na sceni pred očima gledalaca. Kao i u
prvom slučaju i ovde imamo promenu forme, koja opet s druge strane zahteva
određene intervencije i stilizacije. Svakako da se radi o jednoj, u pozorišnom
smislu, krajnje sumnjivoj promeni, koja i pored te sumnjivosti nalazi put u
modernom teatru.
Šta je sporno u navedenim načinima
uključivanja gledaoca u predstavu? Sporno je da zastupnici navedenih oblika
zaboravljaju činjenicu da gledalac pre svega želi da razume predstavu. Zbog
toga se često dešava da, usled mnoštva originalnih rešenja kojima se menja
pozorišna forma, predstava ostaje nerazumljiva gledaocu. Kada gledalac ne
razume predstavu onda je i njegova kritika viđenog negativna. Osim tzv. „arhitektonskih
promena“, postoji i „tradicionalni“ način kako učiniti predstavu interesantnom
gledaocu, koji kaže da put do uzbudljivog pozorišta vodi preko stvaranja
emotivne napetosti kod gledaoca. Ta napetost nije ništa drugo nego efekat iščekivanja. Zbog toga razumljivo
čitanje dramskog predloška, ozbiljan rad na predstavi, jasna dinamika događaja
i karaktera likova često su mnogo efekastniji za gledaoca jer utiču na njegovu
empatiju, od neposrednog uključivanja gledaoca u igru.
Reditelji
danas u potrazi za originalnom formom zanemaruju sadržaj. Štaviše često se
određenim rediteljskim intervencijama u želji osvajanja nove forme dobar sadržaj
uništi. Dokaz? Dokaz su mnoge predstave koje su zabeležile neuspeh samo zato
što su bile opterećene stilizacijom, što su bile preopterećene formom, što su
bile prepisane.
Коментари
Постави коментар