“ Svaki je čovek u stanju da pokaže svoj prezir prema svireposti i
gluposti vaseljene time što će od svog života stvoriti pesmu nekoherentnosti i
gluposti.”
Autor citirane rečenice je
Alfred Anri Žari, tvorac "Kralja Ibija". Ta rečenica je od esencijalne važnosti
kada se govori o dramskom stvaralaštvu ovog nadasve neobičnog čoveka. Jednom
prilikom jedan moj pozorišni poznanik je rekao kako treba biti prilično lud,
ili fantasično genijalan u pozorišnom
smislu, pa na scenu postaviti "Kralja Ibija". Onaj ko ne poznaje ovaj dramski
tekst, mada teško da se taj tekst može tako i nazvati, našao bi se u čudu na
izrečenoj rečenici o ludosti i/ili genijalnosti za hvatanje u koštac sa scenskim
prikazivanjem ovog teksta. Ipak, mesta za čuđenje nema, jer to jeste baš tako
kao što je moj poznanik rekao.
Sam tekst” Kralj Ibi”, kojeg
je Žari ponudio u okviru trilogije „Kralj Ibi“,„Ibi kukavica, i „Okovani Ibi“, teško
da se može nazvati dramskim tekstom u pravom smislu te reči. Pre bi se moglo
govoriti o tekstu koji se nalazi u fazi izrade, u fazni nekog ispitivanja, dramskog
traganja, o nekoj skici. Znači, već u startu onaj ko postavlja ovaj „dramski
tekst“ na scenu treba da zna šta ima ispred sebe. Ima tekst u kojem nema početka
i kraja. Bez čvrstog i jasnog dramskog predloška Žarijev „Kralj Ibi”i traži grubu karikaturu,
traži preterivanje u svemu. Leksika u ovom tekstu je nekontrolisana, likovi su
do izbezubljenosti iskarikirani na momente vas podsećaju na ljude koji su
psihički i fizički zaostali u razvoju, dok radnju gledalac teško da može da
predvidi. Ako tragate za sadržajem onoga što gledate, to neće naći.
Dok gledate predstavu koja je
urađena po ovom predlošku, definitivno ćete steći utisak da je čovek tupav,
pokvaren, nečastan, nizak, ohol, podmuko, prepreden, perfidan, pakostan i još
mnogo toga negativnog. U suštini to i jeste poruka koju je Žari hteo da pošalje
preko “Kralja Ibija”. Čovek je zbog svih tih u osnovi nemoralnih osobina
smešan, jadan i nadasve glup. A sve to o čemu Žari u “Kralju Ibiju” govori ne
može da se meri. Glupost, pokvarenost, oholost, podmuklost, perfidnost nemaju
jedinicu mere, pa ako se ne može meriti onda
ne postoji ni objektivni kriterijum za merenje morala. To je put u
nihilizam. Zbog toga mnogi su skloni reći da je Alfred Žari imao nihilisitčki
pogled na svet.
U istoriji pozorišta možemo se sresti sa
tvrdnjom da je Alfred Žari sa svojom simbolikom rodonačelnik teatra apsurda,
teatra koji afirmaciju u pozorištu počinje da doživljava skoro četrdeset godina
nakon smrti Žarija. Međutim, ime Alfreda Žarija pre bi se moglo upotrebiti u
proročanskom smislu. Žari u svojim delima govori o svetu koji je lišen morlanih
vrednosti, o svetu koji je lišen razuma. Ako se osvrnemo oko sebe zar ne vidimo
takav svet?
Коментари
Постави коментар