Pre par godina kada sam pratio
59. Sterijino pozorje na kojem je prikazana predstava „Princip (Mali mi je ovaj
grob)“ u izvođenju Šaušpilhaus teatra
iz Beča, u režiji Mihala Zadara a po tekstu Biljane Srbljanović, u foajeu
Pozorišta mladih, gde je bila izvedena predstava, čuh sledeće „Ja ne volim
Srbljanovićku. Ne volim je što je lezbejka i što pljuje po svom narodu.“
Rečenica koju sam čuo svakako da nije usamljena, što može da predstavlja
značajan problem ne samo kada je u pitanju odnos prema pojedincu, već i kao
način formiranje stava prema nekim drugim pitanjima. Priznajem lekasika koju sam
čuo nije primerena, štaviše - takav rečnik je prilično daleko od mene - ali me
je izrečeno podstaklo da razmišljam o tome kakvu sudbinu ova savremena dramska
spisateljica, čiji su tekstovi doživeli veliki broj premijera ne samo kod nas
nego i u inostranstvu, doživljava kod nas.
Nije sporno da odnos prema
pojedincu treba da bude heterogen. Nije sporno da pojedinac treba da ima
kritički stav prema nečijem radu. Nije sporno da pojedincu nečiji način rada se
ne dopada. Nije sporno da pojedinac može da ima određenu rezervu prema
kvalitetu nečijeg rada. Sve to nije sporno, ali da bi sve to što nije sporno
moglo da bude na pravi način iskorišćeno i društveno pravilno usmereno,
neophodno je ispoljiti bar minimum poznavanja onoga prema čemu se zauzima
određeni stav. S druge strane, lične antipatije prema nekome ne smeju biti lupa
kroz koju se ocenjuje kvalitet nečijeg rada. Ako se isključivo kroz tu i takvu
lupu vrednuje nečiji rad velika je verovatnoća da pojedinac može ozbiljno da
zastrani u formiranju mišljenja. O seksualnoj orjentaciji pojedinca ne želim da
polemišem. To je lična stvar koja zadire u strogu privatnost, u intimu
pojedinca. Svako brbanje po tuđoj privatnosti, po nečijem intimnom životu, nije
samo nekulturno već je i primitivno. Ono na šta
želim ovom prilikom da se osvrnem kada je u pitanju Srbljanovićka je deo
iz rečenicu iz uvoda po kojoj ona u svojim dramama pljuje svoj narod.
Potpuno sam siguran da danas
kada bi poveli razgovor o Biljani Srbljanović, njenom radu kao drmaskom piscu, sa
prosečno obaveštenim pozorišnim gledaocem, bio bi veliki procenat onih koji bi
negativan stav prema njoj izneli ne na osnovu kvaliteta njenih tekstova, već na
osnovu dostupnosti mišljenja koju je društvo formiralo o njoj iz neke druge
sfere društevnog života. S druge strane, kada bi u tom razgovoru isključivo
insistirali na temi pozorišta, podatak bi bio još porazniji, jer bi svakako uvideli
da veliki broj prosečno obaveštenih pozorišnih gledalaca nije pročitalo veći
deo njenih tekstove, ili je pročitao tek neki njen tekst. Slično je i sa gledanjem
predstava koje su urađene po dramskom predlošku ove spisateljice.
Podsećanja radi Biljana
Srbljanović je do sada napisala deset dramskih tekstova. To su: Beogradska
trilogija, Porodične priče, Pad, Supermarket, Amerika drugi deo, Skakavci,
Barbelo, o psima i deci, Nije smrt bisiklo (da ti ga ukradu), Mali mi je ovaj
grob i Tuđe srce, ili pozorišni traktat o granici. Sva ta dela Srbljanovićka je
napisala u rasponu od devetanest godina, tačnije od 1997. do 2016. godine. Kada
neko govori o „pljuvanju sopstvenog naroda“ od strane Biljane Srbljanović postavljam
pitanje: Da li je „pljuvanje po sopstvenom narodu“ priča o iseljavanju sve
većeg broja ljudi iz Srbije, vidno nezadovoljnih životom i stanjem u zemlji? Da
li je „pljuvanje po sopstvenom narodu“ priča o raspadu porodice kao temelja
društva? Da li je „pljuvanje po sopstvenom narodu“ priča o našoj mitomaniji o
nužnosti proterivanja ratnih profitera i rodoljuba sa kalkulatorom u ruci iz
društva kako bi društvo postalo normalno? Da li je „pljuvanje po sopstvenom
narodu“ priča o kritici savremenog sveta, pogotovu zapadne hemisfere? Da li je
„pljuvanje po soptevnom narodu“ priča o pojedincu koji kada izgubi sve
društvene potpore dolazi u stanje poptunog rastakanja ličnosti? Da li je
„pljuvanje po sopstvenom narodu“ priča o problemima starih ljudi? Da li je
„pljuvanje po sosptvenom narodu“ priča o izopačenoj i presitoj deci, o
nedoraslim slabićima srednje dobi, o neostvarenim brakovima, o starcima koji
grabe za sebe budućnost koju neće dočekati njihova deca, o zatočeništvu prošlih
vremena, o bolesno ambicioznim političarima, o roditeljima koji su spremni da
po kući gaze po leševima? Sve su to teme koje je Biljana Srbljanović obradila u
svojim dramskim tekstovima. Da li je sve to što sam naveo „pljuvanje po
sopstvenom narodu“, ili kritika svega onoga sa čim se naše društvo decenijama
suočava? U pitanju je ovo drugo. Ne pljuje Srbljanovićka u svojim dramama po
svom narodu, već mi pljujemo po njoj zato što
nepogrešivo prikazuje društvo u kojem živimo, zato što nas podseća da
umesto da menjamo društvene odnose
menjamo sopstvenu dlaku, dok nam ćud ostaje ista.
Biljana Srbljanović je društveno angažovan dramski
pisac. Ona u svojim tekstovima ne priča
o nekome ili nečemu tamo, nego o nečemu i nekome ovde. Njeno pisanje je snažno
i u velikoj meri prevazilazi okvire klasične dramatrugije. Kada kažem da
prevazilazi okvire klasične dramaturgije mislim pre svega na radiklanu i smelu
formu u osvajanju prostora. Teme koje obrađije u svojim delima su žestoke i
urbane. Metaforu, alegoriju i poetiku Biljana Srbljanović u svojim delima
koristi na jedan uzbudljiv i veoma sugestivan način. Iza različitih životnih,
svakodnevnih tema koje obrađuje krije se duboka psihološko-socijološka
dimenzija vrlo prepoznatljiva pojedincu. Zbog toga drame Biljane Srbljanović
imaju snagu. Ta snaga nije „pljuvanje sopstvenog naroda“, već potenciranje značaja
neophodnosti borbe čoveka sa svim onim devijacijama i anomalijama koje jedno
društvo, samim tim i pojedinca, guraju nazad umesto napred. Budućnost pripada
onima koji iz perspektive sadašnjosti gledaju ka budućnosti, a ne ka prošlosti.
Коментари
Постави коментар