Postoje prozna dela u koje čovek
može biti zaljubljen. Dela kojima se rado varća. Neki čudan magnetizam iz
takvih dela zrači i čoveku ne da mira, već ga tera da iznova traga za nečim
novim, nečim višim. Jedno od takvih dela, bar kada sam ja u pitanju, je roman
“Braća Karamazovi”. Koliko god da sam se vraćao tom romanu uvek mi se činilo mi
da ima nešto novo, nešto što ranije nisam primetio, nešto što mi ponovo okupira
zaum. Svako druženje sa braćom Karamazov se završava mojom mukom razgovora sa
samim sobom. Kao proizvod te muke nastaju i beleške. Ovu belešku delim sa vama,
sa verom da u njoj nema nikakve koristi za vas, i sa nadom da mi nećete
zameriti što mimo razuma muku razgovora podelih sa vama.
Mnogima koji su čitali roman
“Braća Karamazovi” najmlađi Karamazov, Aljoša bio je i ostao lik o kojem vredi
govoriti. Drugi pak smatraju da je Ivan Karamazov lik čiji pogledi i životna
filozovija koja kaže “sve je dozvoljeno” zavređuje pažnju i divljenje. Treći,
među koje i ja spadam, koji su čini mi
se najmanje brojni smatraju da je najstariji od braće Karamazov, Dmitrij lik
kod kojeg se najdublje i najtragičnije prelamaju životna pitanja i čovekova
rastakanja pa stoga da je to lik koji teško da može koga ostaviti ravnodušnim.
Mnogo pitanja se otvara kada
govorimo o liku Dmitrija Karamazovu. Da li je Dmitrij Karamazov samo prostak u
oficirskom činu koji pije votku i živi u razvratu? Da li je to čovek kojem su sram,
razvrat i surovost ime, očinstvo i prezime? Da li je najstariji Karamazov
sladostrastnik koji u sebi nema časti? Da li je on bogohulnik koji je pod
naletom niskosti i podlosti razapeo Hrista? Da li je stid nešto što je tako
daleko od tog čoveka? Da li su kod tog čovek sram i sramota izjednačeni sa
svetlošću i radošću? Strašno mnogo tajni krije se iza lika Dmitrija Karamazova.
Višeslojnost lika je više nego evidentna. Šta god mislili, i kako god mislili
ni na jedno postavljeno pitanje odgovor nije jednostavan i prost.
Traganje za odgovorima na
postavljena pitanja nije samo odgonetanje složenosti lika najstarijeg od braće
Karamazov, već ono predstavlja, sasvim izvesno, traženje obrisa našeg lika u
životnom ogledalu, predstavlja samospoznaju. To traganje se može pretvoriti u
hodanje po stazi koja je posuta trnjem. Ako bude tako onda svakom ko krene tim
putem ne treba da bude žao jer kao što je rekao Dostojevski “Čovek je jedna
velika tajna i zagonetka, ako ceo život provedeš u njegovom odgonetanju nemoj
reći da si uzalud živeo”.
Da u Dmitriju Karamazovu postoji
iskra “živog života” možda najbolje svedoči scena u manastiru kada je starac
Zosima kleknuo pred Dmitrijem i poklonio mu se. Nije to čestita starina, koja
predstavlja “duševnu čistotu”, uradila ni pred Aljošom, ni pred Ivanom već pred
Dmitrijem. Zašto? Zato što je čista duša prepoznala da u Dmitriju Karamazovu
postoji vera koja je spremna da poljubi porub odeće u koju se obukao njegov
Bog. Dmitrij Karamazov se ne odriče Boga ni kada ide đavoljim tragom, već
priziva svevišnjeg da mu pomogne da oseti radost bez koje, kako sam kaže “svet
ne bi mogao da postoji”. Duboka rastakanja muče ovog junaka. Dmitrij Karamazov
je duboko svestan svojih postupaka, on nije nikakav mistik. U osnovi on je
duboko poniženi čovek kojeg su talasi izbalcili na nemirne obale. Ta nemirna
obavla, nije ništa drugo do život; prevedeno “karamazovština”, koja je
pretovrila Dmitrija Karamazova u pustinjaka koji u divljem svetu juri kroz
život pustoš čineći. Ostavljen i zaboravljen Dmitrij Karamazov postaje žrtvenik
na krvavom oltaru harma koji ne svedoči
o poštovanju Boga, pa samim tim ni čoveka. To je osećaj duboke čovekove
poniženosti. U držanju i ponašanju Dmitrija Karamazova duboko se oseća odsustvo
majke u periodu njegovog odrastanja. On duboko veruje da baš zbog toga što nju nije
imao pored sebe nije siguran da li svojim postupcima ide u sram i sramotu ili
svetlost i radost. Ostavljen ocu i njegovoj “karamazovštini” Dmitrij je bio
prepušten surovoj sudbini koja ga je, skoro uvek, gurala u najdublji sram
razvrata. Dmitrij Karamazov se bori. Bori se sam sa sobom, sa svojim mislima,
postupcima, željama. Njegova dobrota i “duševna iskra” buni se protiv njegovih
postupaka. Negoduje, poziva na uzbunu. To su ti strašni lomovi koji prate ovaj,
u osnovi tragičan lik.
Koliko su ti lomovi u Dmitriju
Karamazovu veliki i duboki, možda najbolje svedoči njegov odnos prema Katarini
Ivanovnoj, ženi koju u isto vreme i mrzi i bezumno voli. Mržnja i bezumna
ljubav u isto vreme izranjaju iz osobina
koje u sebi nosi Katarina Ivanovna. Ona je spremna da se žrtvuje, dušom i
telom, za svoga oca pokazjući na taj način svu lepotu ljubavi koju jedan čovek
može gajiti prema drugom čoveku. Ona je bila spremna da bude obeležena za sve
vremena od strane jednog podlaca i stenice za spas duše nečije. Plemenitost i
veličina su bili kameni sukobljavanja mržlje i ljubavi prema Katarini Ivanovnoj
od strane Dmitrija Karamazova. To je ono što najstariji od braće Karamazov nije
imao. Razumeo je, ali nije imao. Sve to je izazivalo kod najstarijeg Karamazova
osećaj poštovanja i divljenja prema toj ženi. Ona je bila ideal kojeg je bio
nedostojan. To žrtvovanje nije bilo vidljivo samo spram oca već i kasnije spram
Dmitrija Karamazova, uz želju da ga spase od njega samog. U toj borbi Dmitrije
Karamazov uspeva, ipak, da svoju dušu sačuva ali ne bez posledica. Osećaj
krivice, stida i srama pred svetom i Katarinom Ivanovnom, poštovanje i divljenje
prema toj ženi, pomešano sa mržnjom i ljubavlju prema njoj manifestovalo se kod
Dmitrija Karamazova jednom vrstom ludila.
Dmitrij Karamazov spoznaje
da je unutrašnja lepota jedna “strašna i užasna stvar”. Ta lepota se ne može
definisati, ona se oseća. Baš zbog te neuhvatljivosti, koja u isto vreme miri
mnoge protivurečnosti u čoveku, “lepota se ne da opisati”. Do lepote se dolazi
večitom i besomučnom borbom između dobra i zla, između, kako kaže Dmitrij
“Madone i Sotone”. Jedno drugo potire, jedno sa drugim ne može da ide. Verovati
u Madonu znači verovati u spasenje. Toga je svestan i Dmitrij Karamazov, pa
tako na jednom mestu kaže “A osim toga ne mogu da podnesem što neki čovek sa
idealima Sotone, ne odriče se ni ideala Madone. To je ta širina čoveka koja
buni i plaši Dmitrija Karamazova.
Коментари
Постави коментар