POZOR (IŠTE) POZORIŠTE

„Pozorište je najgeniozniji kompromis čoveka sa samim sobom“

Ronald Harvud

Odavno je postalo jasno da pozorište ne može da promeni svet, isto onako kao što ni lepota neće svet spasiti. Ako je to tačno, čemu onda pozorište? U čemu se onda ogleda njegova uloga? Šta pozorište, kao umetnost, može doneti savremenom čoveku? Zašto čovekova pozornost i dalje ište pozorište?

Pozorište je povrh svega jedna velika sila. Ta njegova silovitost se ogleda u tome što ono kao umetnost, mimo svih drugih umetnosti, životu gleda pravo u lice. U tom bliskom kontaktu umetnosti i života pozorište stalno proverava životne stavove. Pitanja se otvaraju, a odgovori se traže. U tom proveravanju uvek imamo nova imena, nove predstave, nove festivale – sve to traje i postaje neotuđivi deo savremenog čoveka. Zbog toga je pozorište umetnost koja se ne može ničim zameniti.

Ljudi će u pozorištu različito reagovati. To je normalno, jer se radi o ličnom doživaju gledanja u život. Zbog te različitosti pozorište ne može da bude prazno, ono će uvek u čoveku izazvati određene reakcije, pokrenuti određene emocije. Interakcija emocija na relaciji glumci – publika čini pozorište toliko uzbudljivim. Do te interakcije emocija dolazi zbog toga što u pozorištu imamo i vizuelni i senzualni dodir. Taj senzualni dodir ima poseban magnetizam.

Pozorište je, pored toga što je umetnost, i jedan oblik obrazovanja. U pozorištu postoji živa reč koja, kada se izgovori, retko kada ostaje na mestu, već se poput grudve snega valja i postaje sve veća i veća. Ta izgovorena reč deluje na gledaoca na jedan jedinstven način. Zbog toga je pozorište uvek bilo slika stvarnosti, ogledalo u kojem se odslikava jedno društvo sa svim svojim slabostima i manama. Ta socijalna dimenzija predstavlja sponu koja pozorište čini neizostavnim delom sveukupnog razvoja jednog društva.

Istinitost je posebna dimenzija pozorišta. U toj istinitosti obitava iskrenost. Svaki glumac na sceni nosi neku svoju istinu, nosi neku svoju pravdu. Glumac, igrajući lik pravi svog heroja uz želju da on da živi duže nego što predstava traje. Ta istinitost i ta iskrenost će biti neka gledaočeva istina, neka njegova pravda koju će možda samo on razumeti. Onda to više nije samo igra. Onda to više nije samo predstava, onda je to životno razmišljanje.

Pozorište je u isto vreme i jedinstvena umetnost u kojoj se mogu kombinovati i drugi oblici umetnosti. Tako npr. književni tekst može postati osnova za dramski tekst, muzika dobija sasvim drugu formulaciju kada se ubaci u pozorišni kontekst, isto tako i slikarstvo. Savremeni teatar ide korak dalje, pa se određena rešenja koja su krakteristična za TV koriste u pozorištu. Realno pozorište u relanom vremenu.

Zašto ljudi idu u pozorište? Odlazak u pozorište nije strast, nije ni nužnost, a još manje je obaveza. Aksiom da je odlazak u pozorište jedan od boljih načina da kulturno provedete slobodno vreme ipak nije dovoljno čvrst motiv za odlazak ljudi u pozorište. Mora da postoji još nešto. Može biti da ljudi idu u pozoršte da pronađu odgovore na pitanja koja im život postavlja. Istina, ti odgovori se mogu naći u filmovima i knjigama ali kada ih čovek sa scene čuje, to je ona naša živa reč, ono što ga interesuje, što ga muči, što ga iskušava, onda je osećaj sasvim drugačiji. Pozorište je hrana za dušu. Eto, zašto povrh toga što je postalo davno jasno da pozorište ne može da promeni svet, ono jednako ostaje interesantno čoveku. Eto zašto naša pozornost ište pozorište.