PRIVID ŽIVOTA

-„Providenca“, režija Egon Savin, Centar za kulturu Tivat -

Dok sam boravio u Rusiji, tokom jedne od mnogih šetnji sa jednim mojim poznanikom, inače profesorom književnosti i vrsnim poznavaocem stvaralaštva Čehova, izustih kako je teško razumeti tog pisca. Na tu moju konstataciju, poznanik me je pogledao i sa blagim osmehom na licu reče: “Ne dragi moj, Čehova nije teško razumeti. Ako razumete ovaj narod, razumećete i njega“. Iskreno, odgovor koji dobih nije na mene ostavio neki utisak, ali sa mojim sve dužim boravkom u Rusiji, i kroz svakodnevna druženja sa Rusima shvatih da se u tom odgovoru krije suština razumevanja Čekovljevog skaza.

Kada sam pročitao da Egon Savin, pozorišni reditelj velikog renomea, u Centru za kulturu Tivat radi predstavu „Providenca“, koja je nastala kao dramaturška adaptacija Čeholjevog „Ujka Vanje“, istu je uradio Stevan Koprivica, prvo što sam pomislio je to da Savin novom predstavom još jednom baca rukavicu izazova pozorišnoj publici u lice.

Dramaturškom intervencijom radnja drame je smeštena u Boku, u tridesete godine prošlog veka pred početak drugog svetskog rata.Tim zahvatom likovi drame su prebačeni sa beskrajnih prostranstava čija se veličina meri vrstom, u prostor koji nam je povrh svega blizak i naš. Prostor koji je omeđen brdima i morem. Na taj način teskoba života biva još više podcrtana. U tom prenosu likova nije preneta samo radnja drame u drugi prostor, već je novim koloritom oslikan jedan mentalitet i jedna narav.

Junaci Savinove „Providence“ nisu ni anđeli, ni đavoli. To su ljudi koji su suočeni sa depersonalizacijom i vulgarizacijom pojedinca u hijararhijskom društvu. Dok slušate šta govore doktor Arsić, Aleksa, Sonja, Jelena ili Dondo Vojin vi ne znate koliko oni govore iskreno ili ne, tačno ili neistinito, mudro ili ludo. Ne znate koliko su oni zapravo jaki ili slabi, dobri ili zli. Zbog toga se gledalac suočava sa otvorenim pitanjem o sudbini tih junaka. Nijedan od tih likova svoj karakter, u čitanju Egona Savina, ne gradi na svojoj snazi, već na svojim slabostima. Baš zbog toga, i mnogo više od toga, reditelj predstave je junake „Providence“ obavio plaštom konfuzije života  i slabostima sosptvenog identiteta. Svakako da treba reći da je Egon Savin postavku drame gradio na jasno izraženom društvenom životu i mentalitetu naroda. Ta priča je s vremena na vreme bojena melodramskim sadržajem ne previše, ali ne ni premalo. Taman toliko da se zaintrigira publika. Isto tako Savin je u par navrata scene bojio i komičnim slikama što daje prostor gledaocu da malo predahne, da malo uzme vazduha od opore priče.

Savinovi junaci borave u zarobljeništvu priča „rekla-kazala“, u zarobljeništvu misli, u zarobljeništvu ideja koje okruženje nameće, u zarobljeništvu tradicije i konvencionalnosti. Život u takvom okruženju šteti svim tim junacima, ali bez snage bilo koga do njih da nešto suštinski, životno promeni. Čovek je srećan ako je zadovoljan. Savinovi junaci nisu zadovoljni, pa samim tim nisu ni srećni. To nije život, to je privid života. Svi junaci doživljavaju moralni pad u traganju za smislom življenja.

Savinovu priču o prividu života gradi sedam junaka. Profesor Aleksa (Mladen Nelević), čovek velikih zahteva kojem život prolazi u večitom strahu, koji dolazi iz Beograda u Boku i tim dolaskom sam sebe sahranjuje. Profesorova žena Jelena (Ana Vučković), „žena usud“ koja ostaje na sredokraći onoga što je htela da bude, onoga što je mislila da je i onoga što jeste. Sonja (Jelena Petrović) profesorova ćerka koja tapkanjem u mestu uporno planira da pobegne od takvog učmalog života. Doktor Arsić (Vojin Ćetković) čovek velikih potencijala koji je u traganju za životom svoj život uspeo da upropasti. Dondo Vojin (Nebojša Ilić Cile), čovek neostvarenih želja i snova koji zbog toga prezire sve oko sebe i u sebi. Na kraju tu su služavka Majda (Dubravka Drakić) i Tomažo (Dejan Đonović) koji su se odavno pomirili sa izgubljenim životom pa u jednoj takvoj sredini čekaju da im sveća života izgori bez neke naročite životne radosti. Svih sedam likova pružaju vrlo upečatljivu sliku teškog sivila koje je duboko uronjeno u stanje gde nada ne postoji.

„Providenca“ u režiji Egona Savina je predstava visoke pozorišne estetike. To je predstava koja ne boluje od teatarske pretencioznosti. To nije predstva koja je namenjena da zabavi publiku, već da joj kaže dosta jasno i precizno da lepota nije „van“ života, već u njemu, u životu. Na kraju „Providenca“ je predstava vredna gledanja, dostojna pažnje.