„Pozorište poseduje jedno izvanredno svojstvo: talentovan glumac uvek
nalazi inteligentnog gledaoca“
V.E. Mejerholjd
Pozorište je prostranstvo
igre, prostranstvo slobode. Savremeno pozorište je postalo pozorište traganja. Tu
se igra sve, tu se traga za novim izrazima misli. Upravo to sve, scenski
uobličeno biva dostupno gledaocu. Gledalac je aktivan učesnik pozorišnog čina.
On zajedno sa glumcem na sceni, pod naletom novih okolnosti, traži u sebi, ne
svoje crte lica već svoj izraz lica. Biti gledalac u pozorištu znači zauzeti
stav prema njegovoj raznolikosti i sveobuhvatnosti.
Čovek je sastavni, neotuđivi
deo društva. Vrednost jednog društva, između ostalog, meri se njegovom glađu za
dramom. U zavisnosti od te gladi imamo i određenu količinu pozorišnih aktivnosti.
Upravo ta čovekova glad pozorištima daje energiju, sposobnost da pronađu vezu
sa životom i stvaralačko oduševljenje, pokreće pozorišta da se bave onim što je
savremenom čoveku važno. Na taj način pozorište doprinosi razumevanju nas
samih. U toj višeslojnosti gradi se ljudski identitet.
Živimo u vremenu kada čovek
ima sumornu sliku o sebi. Osobine kao što su čast, plemenitost, žrtvovanje
postale su besmislice bez ikakvog smisla izvan pojedinačne egzistencije. Ne
samo što nemaju nikakvog smisla, već su postale svakodnevni šlagvort ljudima
punim cinizma. Živimo u vremenu u kojem je sistem vrednosti okrenut naglavačke,
u kojem čovek pada u bezdan sa stopalima naviše. Živimo u vremenu gde nas
zaokuplja neurotičan svet. Stvoren je osećaj otuđenosti i očaja, bez nade za
iskupljenje.
Savremeno pozorište i drama su
to stanje svojim pristupom i estetikom dijagnostikovali. Upravo je to jedna od
najvećih vrlina pozorišta što ume i zna da prepozna kako čoveka, pojedinca,
zaštititi od vulgarne svakodnevne nepovezanosti i gluposti. Gledalac bi tu
vrlinu, koja mu se nudi, morao znati prepoznati
i prihvatiti, ako ni zbog čega drugog, ono zbog očuvanja ljudskog
identiteta. Pozorište pomaže da čovek ne izgubi sopstveno ja. Pomaže mu da ga,
pored buntovnosti, kroz razmišljanje, odvoji od gluposti i naopakog sistema
vrednosti. Pozorište ima tu moć da gledaoca izmesti iz sfere svakodnevice, u
jednu širu dimenziju, da ga probudi iz stanja u kojem živi.
Gledalac dolazi u pozorište,
ne da bi razumeo predstavu, već da bi je doživeo. Zato, kada govorim o uticaju
pozorišta na našu svest, onda ne mislim na analize i procene, već na
zadovoljstvo gledaoca. Govorim o onome što nas jača. Što jača našu svest, naš
duh. Sigruno je da neće svaka poseta pozorištu garantovati dostupnost njegove
snage na gledaoca, ali ta neizvesnost predstavlja deo uzbuđenja kome gledalac daje
svoj doprinos. Jedno je sigurno, gladalac nije pasivni posmatrač. Svaka
predstava je za gledaoca u isto vreme i kocka i opasnost. On ima sopstvenu
ulogu u pozorišnom komadu. Sa aspekta savremnog pozorišta, koje gleda životu u
lice, ta uloga nije mala jer ni život nije jednostavan. Naprotiv!
Pozorište ne može da promeni
svet, ali ima sposobnost da utiče na društvo, da ga menja. Zbog te osobine,
demokratske države pozorište drže pod kontrolom, a sa druge strane apsolutističke
vlade žele njime da vladaju. Pozorište ima tu moć da potvdi u društvu ono što
je dobro, ali isto tako i da otkrije, predoseti ili izmeni kolektivnu svest
spram onoga što nije dobro. Da bi to uradilo, pozorištu nije potrebna
“svetina”, potreban mu je pojedinac. Preko pojedinca pozorište može da inicira
promene. Zato je važno da se kaže DA pozorištu. Neka svako od nas bude taj
pojedinac. Neka svako od nas kaže “DA” pozorištu.
Коментари
Постави коментар