MUKE SA GLUMCIMA

Značajnu ulogu u dešifrovanju Čehovljevog moralnog kodeksa imaju glumci i reditelji. Od njihovog razumevanja Čehova, u velikoj meri zavisi koliko će publika, sve ono što je Čehov nazvao „suštinom života“, shvatiti. U vreme kada je Čehov napisao dramu „Ivanov“, u ruskim pozorištima je glavni glumački izraz bila teatralnost. Glumci su svojom igrom prikazivali formu osećanja, a ne njihov sadržaj. U to vreme, to je bio trend koji je preuzet iz Zapadne Evrope. Jedan od glavnih predstavnika takvog glumačkog izraza bio je poznati engleski glumac ser Henri Irving. Bio je to period kada su pozorište i drama počeli da se udaljavaju jedno od drugog. Treba reći da je u dobroj meri na to uticalo i saznanje da je pretežni oblik scenskog prikaza u to vreme bila komedija. Priče o hipokriziji, tvrdičluku, licemerstvu, pretvaranju, pohlepi itd. uvijene u oblandu komike, bile su rado gledane. Primera radi, u Rusiji su u to vreme komedije A. N. Ostrovskog bile sastavni deo repertoara svakog iole ozbiljnijeg pozorišta. U takvim predstavama tada aktuelna gluma je zadovoljavala potrebe i publike i pisca. Međutim, s pojavom dramskih tekstova Ibzena, Strinberga i Čehova, koji su u svojim delima ponudili neuporedivo suptilniju i višeslojniju građu, javila se nužnost i za promenom glumačkog izraza.

Rodna kuća A.P.Čehova

U Rusiji su tu nužnost za promenom glumačkog izraza najbolje osetila dva čoveka, Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Ivanovič Nemirovič - Dančenko. Upravo njih dvojica su trasirali put ka razumevanju Čehova i njegovog dramskog opusa. Njih dvojica su zajedničkim snagama, nakon višečasovnih razgovora u „Slavjanskom bazaru“, osnovali Moskovski umetnički akademski teatar, poznat kao MHAT. Bilo je to, kako su mnogi govorili, rađanje „pozorišta osećanja“. Treba znati da premijere prvih Čehovljevih dela, „Ivanova“ i „Galeba“, nisu igrane u MHAT-u, već u Aleksandrinskom teatru u Sankt Peterburgu. Nakon uspešne premijere „Ivanova“ Čehov je u pismu Mariji Kiseljovoj napisao: „Kolosalan uspeh, fenomenalan uspeh“. Nakon toga, Čehov je počeo pisanje svog drugog teksta „Šumski duh“, koji će kasnije, kroz određena dorađivanja, preimenovati u „Ujka Vanju“. Pre nego što je završio „Ujka Vanju“, Čehov je napisao još jedan dramski tekst, a to je „Galeb“. Interesantno je da je Čehov tom delu dao odrednicu komedija. Upravo ta odrednica i dan - danas predstavlja predmet ozbiljnih rasprava u pozorišnim krugovima. Zašto komedija, kada od komedije nema ni slova, mnogi su se pitali. Možda je tu odrednicu Čehov stavio namerno kao pardoiju na ono što se zove ruska melanholija, koja ne predstavlja ništa drugo do čoveka na sredokraći između velike radosti i duboke tuge, ophrvanog osećanjem bespomoćnosti. „Galeb“ je bio tekst sa mnogo zamki, koji će u isto vreme biti i kamen spoticanja, ali i kamen preobražaja ruskog pozorišta. Tokom proba „Galeba“ Čehov je govorio: „Glumci ne shvataju. Pričaju gluposti, ne prihvataju uloge onako kako treba“. Njegovi povici glumcima Aleksandrinskog pozorišta nisu urodili plodom. Čehov je pao u očaj. „Mnogo glume. Voleo bih da nema toliko glumljenja“, jadao se pisac. Epilog je bio poražavajući za Čehova. Premijera „Galeba“ je doživela potpuni fijasko. Pozorišna kritika je predstavu dočekala na naž. Sve to je uticalo da se Čehov sa dubokim razočarenjem, ali i ophrvan bolešću, preselio na Jaltu sa željom da više nikada ne piše za pozorište.

Tada na scenu stupaju Stanislavski i Nemirovič - Dančenko sa svojim MHAT-om i odabranom ekipom glumaca, koje su pored Stanislavskog sačinjavali Olga Kniper, kasnije Čehovljeva supruga, Ivan Moskvin i Vsevolod Mejerholjd. Dančenko je uporno tražio od Čehova dozvolu da mogu da igraju „Galeba“. Moleći pisca za dozvolu Nemirovič - Dančenko je pisao: „Ako nećete da mi date vašu dramu, ja sam propao, „Galeb“ je jedina moderna drama koja mi se jako dopada kao producentu, a vi ste jedini živi pisac koji je uopšte interesantan za pozorište s modernim repertoarom“. Čehov je na kraju popustio i dao je odobrenje da MHAT može da igra „Galeba“. Tokom rada na „Galebu“ Stanislavski je sprovodio u delo svoj „Sistem“. Želeo je da na sceni stoje glumci koji će preživljavati osećanja likova koje tumače. „Galeb je“ bio u isto vreme i poligon za oživljavanje glumačke igre, koju krase individualna unutrašnja osećanja.

Čehov sa glumcima MHAT-a

Čehov zbog bolesti nije prisustvovao probama, ali je o toku istih pismima bio obaveštavan od strane Dančenka. U jednom od njih Dančenko piše: „Juče smo imali dve probe „Galeba“. Da ste s nama bili ovde, vi biste – pa, vi biste počeli odmah da pišete novu dramu“. Premijera u MHAT-u je doživela pravu senzaciju. Posle nje, više ništa nije bilo kao pre u ruskom pozorišnom životu. Nakon što su Maša i Dorn izgovorili poslednju repliku i nakon što je zavesa pala, usledilo je nešto o čemu je Stanislavski kasnije pisao: „Vladala je grobna tišina. Olga Kniper se onesvestila na sceni. Svi jedva da smo mogli da stojimo na nogama. Potpuno očajni, počeli smo da se krećemo ka garderobama. Najednom se iz auditorijuma začuo urlik i krik radosti, ili straha na sceni. Zavesa se podigla, pala, ponovo podigla, pokazujući čitavom auditorijumu našu zgranutu i zapanjenu nepokretnost. Ponovo je pala, podigla se, pala je, podigla se, a mi čak nismo mogli da se dovoljno priberemo da se poklonimo. Onda su došla čestitanja i zagrljaji, kao oni o Uskrsu, i ovacije Lilini, koja je igrala Mašu i koja je probila led svojim poslednjim rečima, koje su joj se otkinule od srca, cviljenje obliveno suzama. To je bilo ono što je zadržalo publiku neko vreme, pre nego što je počela da urla i tutnji ludim ovacijama“.

Borba Čehova sa glumcima je trajala neprekidno. Naročito je bio ljut kada glumac u tekstu nađe nešto što on nije napisao. Ako bi glumci tako nešto nalazili, Čehov je bio ubeđen da je to samo zato što nisu pažljivo pročitali tekst. Posebno je bio neprijateljski raspoložen prema spoljnim efektima. Jedna šala kaže da je upravo zbog toga u „Višnjiku“ železničku stanicu izmestio vrstama daleko od mesta dešavanja radnje, plašeći se da bi nekome moglo da padne na pamet da se tokom predstave čuje huk lokomotive i zvižduci otpravnika vozova. „Nažalost, nijedan tekst ne može biti dovoljno dugačak da zabrani sva rediteljska ulepšavanja, koja bi dramski pisac verovatno radije isključio“, poručuje na jednom mestu Ronald Harvud.

Da je kojim slučajem Čehov živ, siguran sam da bi danas bio besan zbog toga kako nove glumačke i rediteljske generacije interpretiraju njegov tekst. Posve sam siguran da u novim postavkama koje su rađene po njegovim delima, danas on ne bi uživao. Možda baš zbog te neuhvatljivosti glumca i reditelja, nepomirljivosti njihovih „ega“, Čehov će do kraja svog života biti posvećen jednom drugom književnom iskazu. Biće posvećen pisanju priča.