ZAPISI JEDNOG LUDAKA
Priča u pripovetki „Zapisi jednog ludaka“
izgrađena je u obliku dnevničkih zapisa koji otkrivaju konfizni svet glavnog
junaka. Glavni junak ove priče je Aksentije Ivanovič, mali činovnik daleko
udaljen od sveta moćnih, bogatih i slavnih. Daleko udaljen od „visokog društva“,
a opet u njegovoj neposrednoj blizini. On oštri pera svom direktoru u jednom od
odeljenja jednog ministartsva. Život glavnog junaka ove priče je protkan
uvredama i poniženjima uvek i na svakom koraku. Počevši od njegovog šefa, pa
preko kolega do samog direktora. U jednom takvom ambijentu, glavni junak
počinje da gubi razum pri čemu otkriva jedno novo „prosvetljenje“. Počinje beg
u svet mašte i iluzije gde on sebe zamišlja
kao važnu i značajnu ličnost. Tako on na jednom mestu kaže „Otkud sam ja titularni savetnik. Možda sam ja neki grof ili general, a
samo izgleda da sam titularni savetnik.“
U tom gubljenju razuma fantazija postaje mesto gde glavni junak počinje da
obitava. Na jednom mestu on kaže „Možda
ni ja ne znam ko sam.“ U toj borbi između realnosti i iluzije kod Aksentija
Ivanoviča pobeđuje iluzija.
Svet fantazije počinje da osvaja junaka onog
časa kada, pod pritiskom teške i mučne svakondevice, rastrzan na beskrajnim
linijama onoga što čovek jeste, onoga što želi da bude i onoga što može da bude
na ulici uobrazi da čuje razgovor dva psa, Medži i Fidela. To je zapravo,
početak ludila. Sve što se kasnije dešava, čitanje psećih pisama,
predstavljanje kao da je kralj Španije Ferdinand VIII, šivenje carske odore
nisu ništa drugo do potpuno ludilo koje se završava ludnicom. To je mesto iz
kojeg se ništa ne vidi. To je mesto iz kojeg jedino može da se čuje vapaj
upućen majci da spase sina njenog, da privije njegovu bolesnu glavu na
materinske grudi. Želja za životom, za ljubavlju se pretvorila u košmar koji je junaka priče odveo u ludnicu, u mrtvi dom.
S druge
strane „Zapisi jednog ludaka“, kao i najveći broj Gogoljevih dela, u sebi imaju
izuzetno jaku socijalnu komponentu. Ova pripovetka u isto vreme predstavlja
jasnku kritiku društva i sistema koji je vladao u tadašnjoj Rusiji. Zašto sve
ono što je najbolje pripada ovima koji su neko i nešto? Zašto to što je
najbolje ne može da pripadne onome koji je niko i ništa? U jednom takvom
sistemu „mali ljudi“ ne mogu da imaju svoje maleno, jadno bogatstvo. Sreća nije
namenjena malim ljudima. Malim ljudima pripadaju uvrede i poniženja. Na jednom
mestu šef odeljenje Aksentiju Ivanoviču kaže „De, pogledaj se, pomisli samo ko si ti? Pa ti si hulja i ništa više.
Pa ti ni groša nemaš, samo golu dušu. Pogledaj bar svoje lice u ogledalu; kako
da na to i pomišljaš.“ Postojanje
duše u svetu bogatih nije sreća, u takvom svetu sreća se meri materijalnim
stvarima. U takvom svetu pohlepa, gordost, predrasuda, sujeta su merila sistema
vrednosti. Takav svet opasno smrdi, vonja na svakom koraku. Smrad može da oseti
samo onaj koji je uspeo da sačuva čistotu svoje duše. Takav svet preti da
opogani sve ono što je još ostalo čisto i netaknuto. A bez duše ljudi su samo
njuške i ništa više.
Коментари
Постави коментар