POZORIŠNI ROMAN

“Pozorišni roman“ Bulgakova je autobiografska priča. Zbog toga, da bi razumeli ovaj roman, nepohodno je poznavati piščevo delo, odnosno nepohodno je poznavaki sva događanja vezana za dramski tekst Molijer kojeg je Bulgakov pisao za MHAT. U pitanju je jedan od najznačajnijih epizoda u životu Bulgakova koja ga je, zašto to ne reći, n jedan čudan način trajno vezala za pozorište. Bulgakovljev Molijer je u vreme kada je nastao među književnicima, književnim kritičarima i poklonicima tetara izazvao oštre, polemične tonove. Dok su jedni smatrali da se radi o savremenom dramskom tekstu vrednog pažnje, drugi su govorili da je u pitanju bezvredan tekst opisujući ga kao delo sa spoljnim sjajem ali sa lažnom sadržinom.


Koliko je Bulgakovljev Molijer teško ugledao svetlo dana kao pozorišna predstava govori podatak da je u MHAT-u održano 290 proba dok se nije došlo do premijere. Ni nakon premijere u MHAT-u strasti se nisu stišavale, pa je tako u mnogim pozorištima bio obustavljen rad na predstavi gde je kao predložak služio Bulgakovljev Molijer. Sve u svemu bilo je to vreme, vrlo teško, neizvesno i sa puno prepreka koje je u značajnoj meri uticalo na dalji, ne samo dramski već i književni, opus Mihaila Afanasijeviča Bulgakova. Sve to je dalo povoda i književnog materijala za „Pozorišni roman“, koji je prvobitno nosio naslov „Tajnom prijatelju“.

U pozorišnom romanu Bulgakov se suprotstavlja sistemu Konstantina Sergejeviča Stanislavskog i nije slučajno da jednog junaka, vrlo uticajnog, iz romana naziva Ivanom Vasiljevičem, po analogiji sa prvim ruskim carem Ivanom Vasiljevičem Groznim (1530-1584), ističući despotizam osnivača Umetničkog pozorište u odnosu na glumce (i dramaturge). Na kraju Pozorišnog romana, Maksudov iznosi rezultate svog zapažanja o teoriji Ivana Vasiljeviča (u stvari, Stanislavskog), prema kojem je bilo koji glumac, pomoću posebnih vežbi, „mogao da dobije dar preživljavanja“ i da na taj način publika zaboravi da je to samo pozoriše, već da je to život.

Na probi prikazanoj u Pozorišnom romanu, autor je uveren da teorija Ivana Vasiljeviča nije primenljiva na predstavu koja se radi po njegovom tekstu, uopšte, nije primenljiva na stvarno pozorište: „Zlokobne sumnje počele su da mi se uvlače u dušu krajem prve nedelje. Na kraju drugog, već sam znao da ova teorija, očigledno, nije primenljiva za moju igru. Patrikejev ne samo da nije postao bolji da ponudi buket, napiše pismo ili izjavi ljubav. Ne! Postao je nekako usiljen i suv i nimalo smešan. I što je najvažnije, iznenada se glumac razboleo od kijavice i nije dolazi na probu“. Ubrzo su se i drugi glumci razboleli od iste boljke i pobegli od mrskih vežbi Ivana Vasiljeviča.

Bulgakov je dobro znao da je glumački dar od Boga. Ovo razumevanje pisac je dao Sergeju Leontijeviču Maksudovu, u čijem je usijanom mozgu, nakon grčevitih povika usledila izjava: „Ja sam nov ... ja sam nov! Ja sam neizbežan, došao sam! " (novo pozorište da dođe na mesto starog pozorišta) pojačana je idejom da Ljudmila Silvestrovna Prjahina, mašući čipkastom maramicom, ne može da igra ulogu u njegovoj predstavi, „ nijedna teorija neće ništa pomoći Prajhinoj!” (ne talenovanom glumcu ne pomaže nikakva teorija). U Pozorišnom romanu pisac polemiše sa idejom da se može „igrati tako da gledalac zaboravi da je pred njim scena“, a istovremeno primorava Maksudova da shvati da prelazom preko praga Pozorišta ne zaboravi da je ono samo privid stvarnosti.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ГОГОЉЕВ „ШИЊЕЛ“ – ПРИЧА О УНИШТАВАЊУ „МАЛОГ ЧОВЕКА“

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

KRATKO RAZMIŠLJANJE O ROMANU „MAJSTOR I MARGARITA“