RUĐIN

Priča o Dmitriju Nikolajiču Ruđinu je priča o apstraktnom životu, o mentalnim interesima koji imaju malo veze sa stvarnim životom. To je priča i o životu koji je uronjen u poeziju i filozofiju, ostajući na visini apstraktnih spekulacija. Život su uzvišeni ideali, o kojima se mnogo i sa entuzijazmom govori. Ali ti ideali ostaju takvi u svojim rečima i pismima prijateljstva i nemaju uticaja na njihove živote. Oduševljeno verujući u dobrotu i propovedajući svoje moralne ideale, ovi sanjari ne vide kakva je tužna nesloga između njihovog propovedanja i života, njihovog ličnog i okruženja.

Ceo njegov život svodi se na to da on, koji zapravo nije zauzet ničim, luta po čudnim putevima, nemajući svoje, i izgovara svoje tirade i propovedi. To daje razlog trezvenom i poslovnom Ležnjevu da u prvom delu romana napravi vrlo kritički stav o Ruđinu, govoreći o njemu u ironičnom tonu. Ruđinova elokventnost i strast uglavnom pogađaju mlade ljude koji veruju svakoj njegovoj izgovorenoj reči, veruju mu sa sa oduševljenjem. Ali Ležnjevu je jasno da Ruđinove reči nisu bitne, da ostaju samo dobre reči koje nemaju uticaja na život, Ležnjev naglašava da Ruđina zanimaju reči radi reči, da voli sam proces govora, voli proizvesti efekat, pobediti u svađi sa neprijateljem, osvojiti rečitost i pokazati moć rečitosti mladima. Ali za samog Ležnjeva kasnije postaje jasno da sanjar i entuzijast Ruđin nije mogao pronaći primenu svoje snaga, ne samo zbog svojih ličnih osobina, već i zbog uslova savremenog društvenog života, i našao se u ulozi „ekstra osobe“. Ruđin je uvek u uznemirenom i nemirnom stanju, uvek kipi, večna je mladost do starosti, a kad se preda potoku svoje rečitosti, onda svom dušom veruje svakoj njegovoj reči, i u ovoj njegovoj iskrenosti leži tajna njegovih šarmantnih akcionih govora za mladost. Strastvene prirode i iznutra aktivan, Ruđin je u svojim govorima osetio energiju svog unutrašnjeg života. Ali između intenzivnog unutrašnjeg i spoljašnjeg života, Ruđin ima nesklad.

Aktivan u svom unutrašnjem životu, Ruđin je, po nekim svojstvima svoje prirode i uslovima savremenog života, bio osuđen na potpunu pasivnost, na nerad. Njegova zavisnost od sveta apstraktnih interesa učinila ga je čovekom ideja i reči, ali ne i praktičnih dela. Za Ruđina je postojao ponor između razvoja ideala i njihovog sprovođenja. Bio je bespomoćan i slab u praktičnom životu, oštar nesklad između njegove reči i života postao je jasan. Sposoban za entuzijazam, za ispade, za hrabar i plemenit čin u trenutku strasti, Ruđin je potpuno neprikladan za sistematski životni rad. On sebi postavlja zadatke koje ne rešava, sastavlja projekte eseja koje ne piše. Jedan od bitnih razloga njegove praktične neaktivnosti je njegovo potpuno nepoznavanje okolnog života, njegovih uslova u kojima bi se moglo raditi. Udubljen u svoj mentalni, lični život, Ruđin ne pokušava da se upozna sa osobenostima života koji teče oko njega. On sve zna apstraktno, teoretski, jer ne živi pravim životom, već samo priča o životu. Zato njegovi najmanji pokušaji da nešto preuzme završavaju potpunim neuspehom. Ruđin je prisiljen priznati da nema tla pod nogama . Ležnjev, u svojim karakteristikama, naglašava da Ruđin ne poznaje Rusiju, ne poznaje ruski život, pa se stoga ispostavlja da je, takoreći, bačen u more, tuđ životu i neprilagođen njemu.

Lik Ruđina, prevaga mentalnih, apstraktnih interesa nad svim ostalim u životu, služi kao objašnjenje za slabost volje koju je lik pokazao. Ruđin izbegava praktične korake i direktne radnje, izbegava aktivniji spoljni život, jer mu je lakše i pogodnije u sferi apstraktnog zaključivanja i opštih fraza. On uzbuđuje dušu mlade devojke Natalije pozivima na punoću neposrednog života, ali u početku romana otkriva želju da izbegne odlučne radnje i ostane u domenu samo reči i rasuđivanja. On je odlučan u rečima, ali je slab i bespomoćan u životu. Važnu ulogu ovde igra i činjenica da Ruđin, sklon razmišljanju i večnoj introspekciji, ne živi osećanjem, već mišlju; nesposoban je da uhvati snažnim entuzijazmom i brzo: gasi svoje impulse, čineći sebe i svoja osećanja predmetom sitne i detaljne analize.

Kao rezultat toga, Ruđinov život se tužno razvija, on sebe naziva „kotrljajućim poljima“, jer uvek luta bez puta i zaklona, bez svog omiljenog posla, uvek zabrinut zbog visokih ciljeva i što ih nema i ne zna kako ih sprovesti. U oproštajnom pismu Nataliji Aleksejevnoj, Ruđin kaže: “Svršiću tako što ću se žrtvovati za kakvu besmislicu u koju čak i ne verujem…” Tako je i završio, na barkidama u Parizu.

Topli kutak teško bi se dopao ovoj nemirnoj i večito tražećoj duši. Sam Ruđin s gorčinom razmišlja o svom životu i sumira njegove tužne rezultate, nazivajući svoj život beskorisnim. Ali Ležnjev tačno objašnjava veliki vitalni značaj takvih tipova kao što je Ruđin. Za razliku od skeptika, kao u što je Pigasov, čiji skepticizam ubija i truje sve što je živo I što životom diše, nasuprot praktičnosti i trezvenosti samog Ležnjeva, u kojoj postoji izvesna težina i suvoća i u kojima je upadljivo odsustvo drugog principa - entuzijazma, mladosti, duhovnog patosa - Ruđin je u izobilju obdaren upravo ovim mladalačkim žarom duše i dragocenom sposobnošću da ga visoko i idealno zanese i zanese druge. Ruđin je lik koji unosi patetiku, animaciju i mladenački uspon života. Budući da je i sam neaktivan i pasivan, Ruđin svojom fascinantnom rečju seje dobra semena u mlade duše koje mogu dati dobre izdanke. Stimulator entuzijazma, emocionalnih impulsa, Ruđin unosi u mladi život ono što je važnije od skepticizma i ništa manje vredno od trezvene efikasnosti: idealizam, ta vera u život koja se stapa sa osećajem za poeziju, lepotu i visoku životnu istinu. Ovo je vitalni značaj takvih likova kao što je je Ruđin; dali su svoj doprinos razvoju i prosvećivanju svoje zemlje, pripremajući svojim moralnim uticajem buduće ličnosti u književnosti i javnom životu.