Prikazati srpsku književnost - nije tako jednostavno kako se čini. Mnogo je primera koji odaju da su književne vrednosti koje hoćemo izdići iz struje vremena, pokopane pod debelim naslagama laži. Toliko pokopane, da ono što se naziva istorija književnosti prekriva samu književnost, tj. estetsku pa i etičku stvarnost pisanih dela. Stvarnost! To je ono što je najteže pristupačno, Da bi stvarnost postala vidljiva, da bi se mogla poznati, treba je odvojiti, osloboditi od njenih sveštenika, koji su oko nje stvorili neko lažno javno mnjenje, gomilu lažnih asocijacija, osećaja i predrasuda. Da bi misao, lepota i emocija koja nadahnjuje stvaraoce devičanski uskrsnule i delovale sa svom svojom izvornom neposrednošću, treba ih očistiti od muzejske prašine istorije književnosti i od taloga tradicionalnih laži.
Основна идеја приповетке „Шињел“ је прича о „малом човеку“, који је осакаћен и опљачкан од стране државе. У једном, усудио би се рећи, сјајном прозном колориту, сатканом од игре речи, Гогољ је скоро до савршенства на светло дана изнео своју запитаност, своју забринутост о страдању „малог човека“ у суровом свету. Прича о Акакију Акакијевичу Башмачкину, главном јунаку, је прича о човеку, о његовом животу и смтри која наступа под налетом друштвених околности. Бирократски државни апарат доводи човека у стање тупости, до тога да човек губи смисао сопственог постојања. Живот човека у бирократском апарату се своди на досадне и смешне државне папире. Своди се на живот без живота. Због тога не изненађује једна врста „просветљења“ којем приступа Акакиј Акакијевич приликом сазнања да је потребно да сашије нови шињел. Тај нови шињел постаје нешто због чега човек почиње да живи, постаје нешто чему се човек, после обиља безнађа, почиње надати, постаје нека ствар којој се човек, услед све муке ...
Коментари
Постави коментар