ЧЕРГА

Пре неког времена поново сам узео да погледам филм „Скупљачи перја“. Овом филму се увек радо враћам, не знам зашто али се враћам. Волим овај филм јер у мени буди нека чудна осећања меланхолије и стамене туге. Након што сам филм одгледао сетио сам се једне епизоде из свог живота...Шетајући својим родним местом пут ме је одвео на речни насип. Ми би овде рекли долма. Био је леп пролећни дан. У шетњу сам отишао сам, друштво ми није било потребно. Зелена боја тек олисталог дрвећа и пробуђене траве деловали су умирујуће. Ходајући насипом дошао сам до једног места са којег се пружа прелепа панорама места у којем сам провео најлепше године свог живота. Године дечаштва и наивне младости. Застао сам на том месту и пустио поглед ка крововима кућа који су се у даљини видели. Све је било као и пре. Заправо, скоро све...Нешто је ипак недостајало. Недостајала је черга која се баш са тог места где сам стајао, најбоље видела. Нема је. На том месту се седа налази једна зараван без икаквог обележија. Да. Черга! Било је то чудно место. Сећам се да сам последњи пут ту свраћао почетком деведесетих година прошлог века, некако одмах после тога и она је нестала и отишла у заборав. Сео сам на насип и са травком свеже траве међ зубима, гледајући у правцу нечега чега више нема, почео се присећати наше черге.
Пут до черге је водио од крста који је обележавао почетак или завршетак, све зависи с које стране гледате, улице Маршала Тита преко дела мог родног места који се зове - ћуковац. Ево ни до дан данас не знам зашто се тај део мог места зове баш такао као што се зове иако та улица носи назив Слога...Елем, кад сте дошли у подножије те улице па кад сте савили мало у лево долазили сте на крај села одакле вас је каљави пут водио у чергу. Черга је имала једну улицу, ако се то тако може назвати. Прашњав а после кише блатњав сокак је то био. С леве и десне стране стајале су објекти који су били налик кућама. Намерно кажем налик јер тешко да је тамо ишта имало правилан облик. Мало цигле, мало дрвета, мало картона, мало блата, мали прозори...Довољно да се направи заклон и да се не спава баш под ведрим небом. Кад је било лепо време, с пролаћа и лета и черга је бујала од живота али када су наступали они суморни јесењи и зимски дани онда је и она замирала и тонула у неки дубоки сан. Е, тамо у њој у том делу на крају света, делу који је био интересантан Александру Саши Петровићу кад је снимао његов култни филм „Скупљачи перја“, могли сте да видите све и свашта. Могли сте да чујете до краја појачан радио, песму и тамбурицу од јутра до мрака, али исто тако и плач. Могли сте да видити циганчиће босе и голе који су трчкарали горе доле јурећи псе и мачке до изнемоглости и играјући се неких игара које су само они разумели. Они пак мало старији су размишљали о бољем, лепшем животу – маштали о срећи. Могли сте ту да видите и чујете како жена куне мужа због пијанчења или пак курвања. Могли сте да чујете како мајка куне ћерку што је изгубила невиност па се сада не може добро удати а копиле у кућу не треба. Могли сте да чујете како мајка грди сина због тога што је и оно мало пара што имају профућкао у кафани. Могли сте видети како муж до крви туче своју жену зато што га је попреко погледала. Могли сте да видите и како жена туче мужа само зато што га воли и што му жели добро. Могли сте да видите и како се људи воле. Могли сте да чујете први плач тек новорођеног детета. Могли сте да видите како се тугује. Могли сте да чујете како се радује. Могли сте да чујете како се неодољиво и маштовито лаже...Могли сте много тога да тамо видите и чујете. Овде је живео један посебан свет. Свет који је имао нека своја правила и норме понашања. Мештани нису често свраћали у овај крај. Заправо долазили су веома, веома ретко. С друге стране Цигани из черге су одлазили свакодневно у место, или како се то популарно називало, ишли су у варош. Ишли су на пијац у продавницу у кафану у прошење по кућама на утакмицу или већ неким другим својим послом. Али су ишли. Кад год би се нешто лоше десило у селу криви су били Цигани из черге...Ако је нешто опљачкано у селу прст сумње је на њих падао, ако је била суша опет су они били криви јер је тобоже нека циганка закопала мртворођено дете па је зато суша наступила, ако су се неке болести почеле местом ширити опет су они били криви јер су прљави и неокупани и зато је и болест дошла и тако редом - краја увредама као да није било. Није уопште било важно да ли је прст сумње правилно упрт или не, кривац се знао. А они...Они су све то стоички подносили, сваки ударац мирно примали. Кад год би им неко лупио шамар они су окретали други образ за још један ударац. То су били људи који су свој крст живота носили и подносили и то с осмехом на лицу, али сигуран сам не без бола у души.

Черге више нема. Нестала је као и много тога што је нестало у овом место а што је месту давало један рекао бих непоновљиви шарм. Стари Цигани из черге су помрли а млади се разбежали трбухом за крухом. Отишли су да потраже своју срећу о којој су маштали...Пре неког времена док сам био у месној амбуланти чекајући да ми мој доктор препише лек, у амбуланту уђе један од оних Цигана из черге који је отишао у потрагу за срећном звездом. Ми смо га звали Лахор. Док сам седео и чекао он ме је препознао пришао ми је и поздравио се са мном. Живи у Аустрији. Дошао је својим колима да обиђе родно место. Ожељен је. Има двоје велике деце, два сина. Оба му иду у школу и добри су ђаци. Каже да им неће допустити да буду пробисвети и лезилебовићи већ ће морати да заврше школе. Слабо говоре српски, каже Лахор, али има да га науче јер је то језик којим су говорили њихови преци. Питао ме је како сам. Ја му рекох да нисам баш најбоље а он ми на то рече да се не секирам и да ће Бог дати да буде све како треба. Он је отишао. Поздравио се у одласку исто онако као и кад смо се први пут срели. Искрено и људски. Ја сам остао да чекам свој ред и да размишљам...Дневник увреда је бар једним делом затворен а звезда среће, е она сигурно да постоји само што је свако не досегне!

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI