SEĆANJE NA “RASPUĆIN”

Pre neki dan zvao me je jedan moj poznanik iz Moskve. Dugo smo razgovarali o svemu i svačemu. Kako to obično biva nismo mogli a da se u tom razgovoru ne dotaknemo prošlih, ne tako davnih, vremenima kada su nam se životni putevi ukrstili u tom gradu. Reče mi da je skoro, s nekim društvom, bio u restoranu “Raspućin”. To saznanje me nije nimalo iznenadilo ali me je vratilo u vremena kada sam šetao od starog Arbata i Crvenog trga do Male Dimitrovke i Tverskog bulevara, kada sam posećivao Park kulture i Patrijaršijski ribnjak, kada sam šetajući ogromnim spomen parkom Caricino odmarao dušu i sređivao misli.  Sva ta sećanja su u meni probudili usnulo sećanje na restoran "Raspućin. Posećivao sam ga nekoliko puta ali, jedna poseta je ostala, onako baš urezana u pamćenju.
Sećam se da je bilo veoma kasno kada sam zbog pritiska nervoze krenuo u šetnju tražeći u njoj smirenje. Noć je uveliko već bila pala na Moskvu. Kada se noć spuštala na ovu metropolu tada je ona počinjala da živi jedan sasvim novi život. Drugačiji! Život pun uzbuđenja i doživljaja. To veče sam proveo sam. Iznuđenu šetnju pretvorio sam u odlazak s namerom u restoran „Raspućin“ u kojem sam te večeri ispijao dobru rusku vodku i razmenjivao koketne poglede sa damama sumnjivog morala...I dan danas sam spreman da kažem da su Ruskinje izuzetno lepe žene a pri tome imaju jednu neverovatnu sposobnost,da kao malo koje, mogu muškarcu uđu pod kožu a da on to i ne oseti. Možda se toj ženskoj sposobnosti ne treba opirati?! Treba uživati i prepustiti se prstu sudbine...Muzika koja se tada čula u restoranu uopšte mi nije smeta, naprotiv čak šta više, prijala mi je. Oko mene je bilo puno ljudi...Osećao sam se kao Raspućin. Ispred mene je, pored nekoliko praznih stakančika od ispijene vodke, stajao i pregršt salveta, kao sneg bele boje. Na njima sam pisao... Papir sam bio zaboravio, imao sam samo olovku kod sebe. Zapravo, obećao sam jednom mom, mnogocenjenom poznaniku, da ću mu poslati završnu priču o moskovskim pozorištima. Trebalo je priču sročiti da ona stane u dve novinarske šlajfne...Kakva je to glupost bila!...Mučilo me kako to da uradim? Kako na jednom malom prostoru napisati svoja osećanja o moskovskim pozorištima? Kako na jednom parčetu papira napisati sve utiske viđenim, doživljenim? Kako, kad su oni poput pustinjskog peska nepresušni? Nemoguće! Ali, dao sam bio reč, a data reč obavezuje! Sve ovo me je razjedalo ali, u isto vreme davalo podstreka mojoj dremljivoj inspiraciji. Na kraju sva ta razmišljanja su, možda bila i kritika sopstvene lakomislenosti zbog onoga što sam obećao?! Svi redovi koje sam tada napisao na belim salvetama ostali su kao svedočanstvo jednog trenutka ili kao svedočanstvo jedne nemoći?...Dok sam hvatao misli oko mene se razlegao instrumental pesme “Podmoskovske večeri”. Toliko mi je bilo lepo da sam poželeo da to osećanje koje me obuzelo večno traje. Mislim da me je tada ophrvala ona, slovenska melanholija. To osećanje je lepo ali isto tako i opasno...Sećam se da mi je jedan moj poznanik, Rus, jednom prilikom, u jednom od mnogobrojnih naših razgovora, rekao „da kad počne ono besciljno tumaranje, ona jezovita odvojenost od sveta da tada ode na jedno mesto gde mu je lepo, gde se oseća prijatno, gde je svoj. Ode u pozorište“. Da, tim citatom sam  završio obećanu priču, a počeo sam je ovako…” Došlo je vreme da zaokružim, kako reče bar za mene mnogocenjeni urednik, priču koja se zove “Pozorišta Moskve”. Na početku reportaže obećao sam vam dragi čitaoci da ću vam preneti kap od onoga što se zove pozorišta Moskve. Obećao sam vam kap, a preneo sam vam samo delić te kapi…” Dalji nastavak tog članka nije više bitan. Postoji u arhivi zatvoren i pohranjen kao što su uostalom i naša sećanja pohranjena.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA