Sredina novembra. Rusija. Jekaterinburg. Pao je prvi sneg. Panaorama koja se jutros pružala iz mog stana bila je prelepa. Mraz je na prozorima načinio svoje šare i učinio lepši ugođaj oku. Ruska zima! Minijature od ljudi su se, poput mrava, kreteale širokom ulicom. Za danas sam bio dogovorio viđenje sa Dmitrijem Vasiljevičem Šćerskim, mladićem sa kojim sam se sasvim slučajno upoznao tokom jednog poslovnog razgovora. Radi se o veoma interesantnom čoveku koji je u sebi uspeo na pravi način da spoji školovanje i lično obrazovanje. Rusi imaju jednu poučnu i lepu poslovicu koja kaže: “Čovek se prima po odelu, a ispraća po pameti”. Upravo tako smo, nakon prvog našeg viđenja, jedan drugog ispratili. Kasniji naši susreti su bili svaki put sve sadržajniji i zanimljiviji tako da su oni na kraju bili više od druženja, a manje od prijateljstva. Dogovorili smo se da se nađemo u Kamernom teatru muzeja pisaca Urala. Interesantno je da je mesto našeg novog susreta bio njegov predlog. Ja sam to oberučke prihvatio, nisam imao ništa protiv.
Nakon jutarnjeg rituala koji se sastojao u ispijanju dve velike šolje kafe, pojedenih nekoliko cigareta i obavljenih nekoliko telefonskih razgovora sa meni dragim osobama koje su daleko od mene, uputio sam se na zakazani sastanak. Iako je mesto sastanka podosta udaljeno od mog stana nije mi teško palo da se uputim ka njemu. Čak šta više prvi sneg mi je šetnju učinio još prijatnijom. Na vreme sam krenuo pa sam na vreme i stigao. Dmitrij je već bio tamo. Čekao me. Naručio sam čaj. Ruski. Crni. Dok smo ispijali topli napitak razgovarali smo o svemu i svačemu, onako opušteno-neobavezujuće. U jednom trenutku dotakli smo se Čehova. Podsvesno kroz svesno rekao bi Konstantin Sergejevič. Dmitrija ta tema nije iznenadala, naprotiv vrlo rado ju je prihvatio. Započeti razgovor smo nastavili u prirodi u parku koji se nalazi između Eparhijskog dvora i Uralskog univerziteta. Oko nas je bilo puno sveta. Rusi vole zimu…Osećao sam se isto onako kao kad je Ljevin u “Ani Karenjinoj” došao na klizalište da se vidi sa svojim poznanikom Stivom Oblonskim. Baš tako…Slika kao preslikana…U toj našoj šetnji i razgovoru bili smo meta poneke dečije grudve iza koje se krio veseo dečiji pogled željan igre. Shvatajući dečiju želju, jer sam i sam otac, i ja sam tu i tamo grudvom otpozdravo deci, na njihovo opšte odobravanje, jer za njih je ovo pravi raj. Na kraju ja još u svom životu ne videh mirno dete i lepu babu. Da je suprotno ne bi bilo dobro…Šetnja je trajala, zimu nismo osećala. Graja oko nas. Započeti razgovor smo, s ne dugim prekidima, nekoliko puta nastavljali. Na moju opasku da u Čehovljevim delima kao što su “Galeb”, “Tri sestre”, “Višnjik”, ima dosta nerazuljivog i nejsanog Dmitrij mi je odgovorio:” Ne dragi moj, kod Čehova nema ničeg nejasnog. On je savršeno jasan. No, da bi razumeo ono o čemu on piše moraš razumeti ovaj narod, moraš razumeti senzibilitet njegom, njegova osećanja, njegove strahove, njegova nadanja. Bez te spoznaje nećeš razumeti ni Čehova….”. Dok je Dmitrij to govorio primetio sam devojku koja je lagano šetala i čitala knjigu. Hod joj je bio odmeren i ženstven. S vremena na vreme bi podigla glavu kao da je želela da vidi nešto. Prelepo izgleda…Sama je. Imala je obučen dugački crni kaput sa plišanom kragnom. Na glavi je imala kapu a oko vrata šal boje trule višnje. Lice belo, nežno prošarano rumenilom koje je izazavano mrazom. Usne…Ruke su se sakrile iza rukavica ali, pomislih i one moraju biti iste kao…Telo…Na licu joj je stajao blagi osmeh. Lagano je hodala i išla nama u susret…Dimitrij je nešto govorio ali ga ja više nisam čuo…Lepota viđenog me je zaslepela. Pomislio sam moramo se mimoići. Putevi će nam se sresti…Moja ušeprtljanost i požuda otkrivali su moj nemir. Trenutak našeg prolaza se približavao brže nego što sam i sam na to bio spreman. Dok smo se mimoilazili podigla je pogled i uperila ga poput strele ka meni. Oči – lepe, krupne crne kao zift skamenile su me…Blagi osmeh se lagano raširio po njenom lepom nežnom licu. Odejdnom toplota…Ja sam zastao i samo treptajem oka otpozdravio. Trenuci kao večnost….Njen na ternutak usporen hod, trebao je nešto da znači, ali se onda nastavio isto onako kao i pre. Odmereno i dostojanstveno… Dmitrij je u svojoj priči već podosta odmakao od mene, a ja sam ostao na mestu nemog mimohoda nemajući hrabrosti da se okrenem. Krenuo sam ka svom sabesedniku, koji se na moju zastalost koju je i sam osetio samo šeretski osmehnuo…Krenuo sam dalje sa osećajem pogleda neznanke na meni.
Kažu da kad ugledate prvi sneg valja pomisliti želju. Jutros kad sam ugledao sneg želju nisam pomislio. Ili je Bog tako hteo, ili prst sudbine? Kako god okreneš jedno kajanja čoveku u životu ne gine!
Коментари
Постави коментар