NESREĆNA LJUBAV MLADOG SLIKARA

Danima pokušavam da pronađem jedan zapis koji sam sačinio boraveći u Rusiji, prilikom moje posete gradu Jaroslavlju. Prevrnuo sam sve moje beleške, prevrnuo svaki kutak za koji sam mislio da može biti mesto gde zapis može biti pohranjen i, ne nađoh ga. Nikako ne volim kad mi se zapisi zagube. Nikako! U takvim slučajevima mi se javlja osećaj da je jedan deo moje prošlosti izgubljen, nestao. Sećam se da sam ono što sam tada čuo zabeležio na karo papiru, u jednoj gostinici, sedeći u društvu sa nekolicinom mojih, tadašnjih, domaćina koji su mi celu priču i ispričali. Pošto originalnog zapisa nema ovu ću belešku sačiniti onako po sećanju, ili bolje rečeno sačiniti na osnovu onoga što je ostalo od sećanja...
Priča je bila vrlo interesantna, onako prava ruska – melodramatična primerena slovenskoj melanholiji, o jednom mladom umetniku, slikaru koji je zarad ljubavi sve izgubio i na kraju ostao bez igde ičega. Rasprodao je sve što je imao. Prodao je svoju malu kuću u kojoj je živeo, prodao je svoje slike i krenuo u Moskvu za devojkom, koju je voleo. koja se tamo sa roditeljima odselila. Otišao je put ljubavi i nikada se više nije vratio. Govorili su mi da je to bila velika, ali tiha ljubav. Mladić je bio tih i miran, naočit i veoma talentovan slikar ali dosta siromašan. Imao je samo majku, otac mu je umro dok je bio još mali. Imao je i starijeg brata, koji je bio njegova sušta suprotnost. Brat mu je krajem devedesetih godina otišao iz Jaroslavlja u Amerku, otišao u pečalbu – trbuhom za kruhom. Posle toga ga nikada niko više nije video. S druge strane devojku su pratile tri strašne stvari. Prva je bila njena lepota, druga strašna stvar je bila ta da je bila jedinica i treća da su joj roditelji bili novokomponovani bogataši. Sećam se da su mi moji domaćini govorili da su se njih dvoje ipak voleli, ali da je njihova ljubav bila zabranjena. Uspevali su povremeno krišom da se vide, onako da niko ne zna. Ali džaba, sve je bilo prekinuto - ispostaviće se na kraju da je ta ljubav, jednom prekinuta, bila prekinuta za sva vremena. Devojka se sa roditeljima odselila. Ubrzo posle devojkinog odlaska mladićeva majka je umrla. Ostao je sam. Rešio je da proda kuću i sve svoje slike i da se uputi ka Moskvi da pokuša da otpočne novi život, ali u isto vreme i da bude što bliže devojci koju je voleo. Od toga ništa nije bilo. Planovi o sreći se nisu obistinili. Nedugo po odlasku iz Jaroslavlja našli su ga u Moskvi mrtvog ispod „Velikog kamenog mosta“ koji premošćuje reku Moskvu. Bio je decembar mesec. Kažu da je umro od zime. Našli su ga sklupčanog kao da spava. U rukama je grčevito držao ogroman buket crvenih ruža među čijim laticama je stajala cedulja sa posvetom, bez adrese. Na posveti su bili ispisani stihovi jedne pesme od Jesenjina. Bila je ispisana cela pesma, ali se ja, sada, ne mogu setiti nje cele. Ono što se sećam, što mi je ostalo urezano u pamćenje, jeste da su stihovi na posveti počinjali ovako:

„Я помню, любимая, помню
Сиянье твоих волос.
Не радостно и не легко мне
Покинуть тебя привелось...“

Momak je sahranjen na jednom groblju u Moskvi. Sahranjen je onako kako se sahranjuju beskućnici i siromasi. Buket crvenih ruža sa posvetom nikada nije došao u ruke onoj kojoj je bio namenjen. Devojka zbog koje je nesrećni mladić tako skončao svoj život...o njoj mi moji domaćini nisu znali ništa reći. Posle svega ostala je ova priča o nesrećnoj ljubavi. Parafrazirajući početne reči iz romana Ana Karenjina mogu napisati; Sve srećne ljubavi su jednako srećne, svaka nesrećan ljubav nesrećna je na svoj način.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA