Put me je naneo u Toboljsk, stari carski grad u Sibiru. Ovde se nađoh ne svojom voljom ali, ne ni protv nje. Prihvatio sam ponuđeno iz čiste radoznalosti i umetničkog avanturizma. Da nema tog avanturizma život bi bio monoton i dosadan. Čuo sam da u ovom gradu postoji tvrđava koja je nekada davno bila carski kazamat ( Rusi kažu ТЮРЬМА ) i da ona, na onoga koji je poseti, deluje u isto vreme i impresivno i zlosutno. Hteo sam da je vidim. Prilika se ukazala zašto je propustiti. Siguran sam da normalnom čoveku tako nešto nebi nikada palo na pamet, ali s obzirom da sam ja u pitanju sve je moguće. Zapravo hteo sam da sprovedem jedan eksperiment. Lucidno s moje strane, nema šta.
Skoro sam završio čitanje romana „Zapisi iz mrtvog doma“ i biće da su me razmišljanja o tom romanu odvela na put koji malo ko može da razume. Može li ambijent pomoći da se bolje razumeju Aleksandr Petrovič Gorjančikov, Akim Akimič, Gazin, Sirotkin, Dutov, Orlov, Nurra, Alej, Isaj Fomič.... Svi oni koji se se našli u kazamatu? Može li čovek pomoću svoje uobrazilje postati deo te družine? Ruku na srce šašava zamisao ali za ljude nemirnog duha vrlo interesantna i intrigantna. Zbog toga sam zamolio ljubazne domaćine da me odvedu u tu tvrđavu. Blago je reći da su bili iznenađeni mojim zahtevom, na njih je moj zahtev delovao potpuno “iščašeno”. Nisam ni tražio da me razumeju već samo da mi udovolje želji. I udovolji li su. Našao sam se tamo gde sam želeo. Tražio sam da ostanem sam. Strah je počeo polagano da me obuzima, i moja uobrazilja je poprimila jasne obrise osećaja „Da, to je to“…Bože šta se iza ovih zidina može videti? Ništa! Čak ni ptice, onim delićem neba koje se otvara iznad tebe, ne proleću. I njih je strah tuda da lete. „I taj krajičak neba visoko nad zemljom, iza i ispred, dan i noć, razilaze se stražarnice, i pomislih kako će proći čitave godine, a ti ćeš sigurno isto tako proći i gledati u taj krajičak neba, ali ne onog neba nad tamnicom, već nekog drugog, dalekog, slobodnog neba.“ Knjiga koju sam sasvim slučajno dobio od jednog, isto tako nesrećnika kao ja, na putovanju za tjurmu bila je jedina moja veza sa spoljnim svetom i ja sam je grčevito stezao na svoja njedra plašeći sa da mi i taj deo mene ne uzmu. Pomislih - treba vremena da se čovek privikne na život u novoj okolini. Da treba vremena da bi se čovek saživeo, ali kako prihvatiti uvredljive pojave novog života? „ Pomiriti se sa takvim životom bilo je nemoguće, a prihvatiti ga za savršenu činjenicu odavno je bilo vreme. Sve nedorečeno koje je ostalo još u meni, potopio sam unutar sebe što sam mogao dublje. Nisam više tumarao tamnicom kao izgubljen i nisam pokazivao svoju tugu. Divlje radoznali pogledi zatvorenika se nisu više tako često zaustavljali na meni i nisu me sledili sa tako izraženom naglošću. Ja sam se takođe, očigledno, primicao njima i to me je radovalo.“…Glasovi...A onda, taj osećaj radovanja, koji je u meni probudio ogroman strah a koji me je odjednom obuzeo izazivajući u meni duboki nemir, jer u ogledalu vidite nekog drugog vama strnog, predstavljao je ujedno i kraj moje spremnosti da budem neko drugi, neko ko nije ja. Ono što je ostalo kao trajno u meni je utisak: težak, jednolik, smarajući.
Dugo posle toga razmišljao sam o onome što mi se desilo u Toboljskoj tjurmi. Prikupivši ponovo hrabrost da se suočim sa onim što se dogodilo, nađoh i opravdanje za nagli prekid svoje uobrazilje…Ne treba govoriti o pojedinostima, neka one ostanu deo nedovršene priče. Priče koja se zove....
Коментари
Постави коментар