ZAPISI U OSAMI

"Krojcerova sonata" Lava Tolstoja je novela koji otvara temu složenosti braka, seksualne želje i društvenih normi. Objavljena 1889. godine, priča je dobila ime po Betovenovoj Krojcerovoj sonati za violinu i klavir, op. 47, i odražava Tolstojeve vatrene hrišćanske ideale i njegove sukobe sa požudom i hipokrizijom braka iz devetnaestog veka. Kroz izmučeni karakter glavnog junaka, Tolstoj kritikuje instituciju braka i moralne implikacije telesne ljubavi.   Tolstoj koristi "Krojcerovu sonatu" da predstavi svoj slučaj protiv braka i telesne ljubavi, prikazujući brak koji pođe po zlu. Problem se otvara kada glavni junak ne vidi opravdanje za brak ili bilo kakvu seksualnu vezu između muškaraca i žena, zasnovanu na sopstvenim iskustvima. Ova kritika je nalazi izvorište u Tolstojevom burnom braku sa Sofijom Andrejevnom. Novela svojom proukom ide ka seksualnoj apstinenciji, odražavajući Tolstojevo uverenje da su svi oblici seksualne aktivnosti nemoralni i na kraju štetni. N

U jednoj svojoj belešci poznati španski pisac, esejista i filozof Hose Ortega i Gaset je zabeležio da je Stendal verovatno „posle Boga najveći pripovedač.“ Knjiga „Opatica iz Castra“ jednu takvu smelu tvrdnju potvrđuje (deo zbirke „Italijanske hronike“). Stendal je u navedenoj knjizi upotrebio renesansnu hroniku o nesrećnoj ljubavi bogate plemkinje i siromašnog mladića. Dok čitate ovu knjigu imate osećaj kao da čitate jednu posebnu priču o Romeu i Juliji. Na takvu misao vas navode događaji u knjizi gde se ljubavnici nalaze ne samo u suprotnim političkim (i ratničkim) taborima, nego su suprotsavljeni i po svom društvenom položaju. Kao kod Lukrecije Bordžija, tako i ovde imate bezbroj intriga, kako političkih tako i drugih, koje do kraja uništavaju bilo kakvu mogućnost da ljubavna veza opstane. Ne samo da veza između bogate plemkinje i siromašnog mladića ne opstaje, već se završava kobno po plemkinju. Ona izvršava samoubistvo.

Nikada čovek o utiscima sa jednog pozorišnog festivala ne može da govori mirno. Čak i ne može da ne govori. Svestan sam da će o festivalu koji je tokom prošle nedelje održan u Senti ljudi od struke i pera izneti jasniju, kompetentniju i društvu važniju sliku, nego što ću to uraditi ja. Osećam potrebu da iznesem svoje utiske svestan da ovo što sam napisao neće biti od koristi drugima. Eto, još jednom se potvrđuje da je potreba jača od razuma. Krenimo redom. Predstava „Hladan suton“ u režiji Kinge Mezei spada u red poetskog pozorišta, koje se inače ne viđa često na našim scenama. No, za razumevanje poetike predstave nužno je poznavanje i pesničkog stvaralaštva Janoša Siverija, čiji su stihovi služili rediteljki kao podloga za predstavu. Isto tako potrebno je, ako ne u celini, ono bar jednim delom, poznavati i likovno stvaralaštvo Jožefa Beneša, čija je likovna poetika takođe bila jedan od kamena međaša ove predstave. Baš onako kako je Siveri bio tvorac poetske inovacije kod vojvođanskih

Negde s proleća 2015. godine, ako se ne varam, gledao sam predstavu Novosadskog pozorišta "Ban Bank" u režiji Andraša Urbana. Priznajem da me je gledanju privukla prilično burna dešavanja koja su predstavu pratila, naročito u Mađarskoj (iz Pečuja je predstava prosto oterana a Urban proglašen nekom vrstom persone non grata, dok je u Segedinu predstava ispraćena ovacijama koje se retko viđaju). Kada sam gledao predstavu interesovao me je rediteljski postupak, te je moja pažnja bila u potpunosti fokusirana na pozorišne elemente. O predlošku nisam ni razmišljao.                                                Fotografija:  http://www.uvszinhaz.com Sada, kada sam delo Jožefa Katone upoznao shvatio sam koliko je Urban uspešno priču doveo na kolosek dogadjaja koji korespondiraju s današnjicom, gde je drama doživljena kao individualna tragedija lišena potrošene velike istorije i političkih događaja. Treba imati u vidu da je drama "Ban Bank" jedinstveno delo svog vremena, kan

Kada su u pitanju klasici mađarske književnosti, tačnije prozni pisci svakako da se dva imena izdvajaju kao reprezenti. To su: Mor Jokai i Moric Žigmond. Međutim, postoji još nekoliko proznih pisaca klasike čije se pisanje izdvaja po kvalitetu i čiji književni opus predstavlja značajan segment mađarske prozne književnosti. Jedan od tih pisaca je i Kalman Miksat (1847-1910).   U pitanju je pisac čija dela su se pojavila na raskršću romantike i realizma. Miksat se dosta pozno susreo sa modernom varijantom realizma (pod uticajem Jokaijeve romantike i Dikensovog bidermajerskog realizma), gde je uzdigao neknjiževne teme i vrste, pa je tako stvorio bogatu zalihu malih epskih formi koje je kasnije razvijao. Izvorna građa Miksatovih dela su lutajući motivi priča i anegdote. Reprezetativno delo ovog pisca između romantike i realizma je „Kišobran svetog Petra“. U ovom delu Kalman razvija celu skalu osećajno-estetskih dejstava, gde takođe dolazi do izražaja piščev žanr-realizam kao i crtanje bl