Nikada
čovek o utiscima sa jednog pozorišnog festivala ne može da govori mirno. Čak i
ne može da ne govori. Svestan sam da će o festivalu koji je tokom prošle
nedelje održan u Senti ljudi od struke i pera izneti jasniju, kompetentniju i
društvu važniju sliku, nego što ću to uraditi ja. Osećam potrebu da iznesem
svoje utiske svestan da ovo što sam napisao neće biti od koristi drugima. Eto,
još jednom se potvrđuje da je potreba jača od razuma. Krenimo redom.
Predstava „Hladan suton“ u režiji Kinge Mezei spada u red poetskog pozorišta, koje se inače ne viđa često na našim scenama. No, za razumevanje poetike predstave nužno je poznavanje i pesničkog stvaralaštva Janoša Siverija, čiji su stihovi služili rediteljki kao podloga za predstavu. Isto tako potrebno je, ako ne u celini, ono bar jednim delom, poznavati i likovno stvaralaštvo Jožefa Beneša, čija je likovna poetika takođe bila jedan od kamena međaša ove predstave. Baš onako kako je Siveri bio tvorac poetske inovacije kod vojvođanskih Mađara, tako je i Kinga rediteljskim postupkom stvorila čvrstu vezu lirskog i pozorišnog. Polazeći od toga rediteljka je nizom, jasnih i upečatljivih (bar je meni tako izgledalo, tako sam osećao), scenskih slika prikazala prolaznost života, hodanje čoveka za istinom, traženje osećaja za pravdu. prikazala je jedan donkihotovski duh. Negde kao poruka predstave bi bilo traženje načina da se ovaj svet poboljša, da bude bolji, da bude humaniji. Ovo je predstava koja u gledaocu ne izaziva buru, ne uskovitlava gledaočeve emocije do granica izdržljivoti. Ne, ovo je predstava koja traži mislećeg gledaoca koji će razmišljati o onome što je rečeno (teksta u predstavi nema mnogo, ali ga ima dovoljno) i video (veliki broj scena je bio vrlo efektan, i jasno čitljiv). Zapravo, Kinga Mezei je lirsko, vrlo uspešno, pretočila u pozorišno stvorivši predstavu koja po svojoj estetici i kreativnoj poetici dostojna naših najvećih pozorišnih festivala.
Bez obzira za koju se Čehovljevu dramu odlučite to uvek u pozorištu predstavlja ozbiljan produkcijski poduhvat. „Galeb“ u režiji Čabe Kiša daje jasnu indikaciju rečenog. Ono što ovu predstavu odmah otrvara jeste ambijent. Naime, predstava počinje i pre nego što počne radnja na sceni. Tačnije, u foajeu pozorišta gledaoci vide protagonoste gde sviraju i pevaju. Kao da se na taj način želela poslati poruka „Život treba da bude lep.“ Što se tiče scene, nije tu bilo mnogo stvari. Jedan pianino, jedna stolica, jedan veliki stoj, dve velike somotske zavese, veliko ogledalo i veliki razbijeni prozor. Sve to što je bilo na sceni trebalo je da posluži za obavljanje redovnih aktivnosti junaka, dok se prava drama trebala dešavati van scene ili u podtekstu (kojeg ne shvatamo odmah). Međutim, reditelj se odlučio da scena u velikoj meri bude poprište drame, a ne refleksija već odigrane drame. Tavim postupkom reditelj je negde gledaocu uskratio doživljaj da je to što se dešava na sceni sam život, sa svojim tragičnim spojevima, elokventnom nepromišljenošću i tihim stradanjem – svakodnevica, dostupna svima i skoro nikome nerazumljiva u svojoj unutrašnjoj surovoj ironiji – život tako pristupačan i blizak nama da ponekad zaboravimo, da sedimo u pozorištu i da smo u mogućnosti da učestvujemo u razgovoru koji se vodi pred vama. Zbog toga sam negde izgubio ono unutrašnje poimanje Čehovljevih junaka, a dobio sam junake ocrtane spoljašnjim potezom.
Predstava „A šta bi sa ženom?“ u režiji Zoltana Devaia je nastala na osnovu nekoliko Čehovljevih priča. U principu se rado o jednim pozorišnom pokušaju da se scenski uobliči ono što se u književnosti naziva naracija u malom prostoru. Reditelj predstave je u stvaranju iste negde zastao. Kao da je stao na pola puta u otkrivanju strašnih nekroza ljudske duše, koje su uronjene u blato sitničarenja, koje uništavaju lepotu ljudskih odnosa. Zapravo, ono što konstantno provejava u Čehovljevim pričama, a to je duhovna stagnacija, ostalo je nedorečeno, bolje rečeno nedovoljno jasno ispričano. Ako tome dodamo preklapanje vremena (odsustvo jedinstva mesta gde se preklapaju sadašnjost i prošlost) onda je gledaočeva zbunjenost još izraženija.
U predstavi „Rastrgnite me“ se prepoznaje rediteljski rukopis Kinge Mezei. Taj rukopis polazi od suptilne, na momente nepatvorene poetike koja se nadograđuje slobodom u scenskoj igri, lišene konvencionalnosti. Kao predložak za predstavu reduteljka je uzela dela Ištvana Domonkoša, jednog od najznačajnijih mađarskih pisaca iz Vojvodine (koji od 1979. godine živi u Švedskoj). U skladu sa piščevom zamisli Kinga dosta uspešno kroz predstavu artikuliše interidentitetsko stanje emigranstog bića. Likovi u predstavi su isforsirano građeni, ali uvek dovoljno razumni, pomalo naivni ali duboko svesni značenja. Međutim, vreme u kojem se radnja dešava je prošlo, događaji i slike života su iz nekog (sada već) davnog vremena (ima dosta onih koji ne znaju za takve slike života), što sve utiče da gledalac gleda nešto što se dešava tamo negde. Upravo u tome leži glavna primedba ovoj predstavi. Odsustvo ličnog doživljaja, emotivno punjenje i pražnjenje kod gledaoca izostaje. Materijala za priču koja bi govorila o ovome ovde i sada, a da se ne uništi piščeva dekadencija je postojalo.
„Vitez Janoš“ je tekst u stihu koji se bazira na epici, gde se prepliću stvarnost i bajka. Taj tekst Petefi Šandora predstavlja obaveznu literaturu u Mađarskoj. I pored toga što u tekstu imamo spoj realnosti i fikcije isti, u vreme kada je delo napisano (1844), ono je označilo jedan novi pravac u mađarskoj lirici, koji će kasnije svi značajniji liričari u Mađarskoj slediti. Ono što je takođe važno znati u vezi ovog teksta jeste da on kroz pripovedački ton nije pisan za čitaoca, već za gledaoca. Reditelj predstave Šebešćan Laslo Sabo je ostao dosledan izvornom Petefijevom tekstu, gde je scenskim efektima i stilizovanom glumačlkom igrom dočaravao one delove partirute u kojima dominira bajkovitost. Ono što smo imali priliku da vidimo na sceni ukazuje na visok nivo estetike, ali bez dovoljno uzbuđenja iliti gledaočevog doživljaja. Sve je ostalo u ravni vizuelnog. Možda se i ovog puta pokazalo da Petefijev „Vitez Janoš“ jeste epska poema vredna čitalačkog truda, ali da je inscenacija ovog dela (po priči i stilu pisanja) skopčana sa mnogostrukim zamkama od kojih odsustvo gledaočevog doživljaja (uzbuđenja) predstavlja najveći.
Predstava „Šarena laža iliti tajna vela“ u režiji Šandor Lasla je nastala na osnovu predloška koji je napisao Gabor Gergei. Pisac je pošao od Verešmartijeve komedije „Tajna vela“, te istu u dramaturškom smislu, tamo gde je to bilo potrebno, dogradio. Tako je nastala šaljiva komedija sa pevanjem. Glumci su u ovoj predstavi u značajnoj meri oživeli duh legendarnog peštanskog orfeuma koji se temeljio na šaljivim mađarskim tekstovima sa početka XX veka. Ovakve predstave ne nose u sebi neku dublju morlanu ili psihološku poruku, niti se oslanjaju na istraživačko ili društveno angažovano pozorište već pre svega imaju za cilj da zabave publiku, što je u ovom slučaju pošlo za rukom glumcima. Vizaž i kolorit predstave, uz maštovitu i punu energije glumačku igru, sa sjajno prikazanim muzičkim numerama su oni elementi koji su punili oči gledalaca. Ovakva vrsta predstave se retko sreće na našim scenama pa zbog otga ne treba da čudi što je publika predstavu oberučke prihvatila.
Ako sreća prati hrabre, onda zbog iskazane hrabosti ljudima koji vode Senćansko mađarsko kamerno pozorište, kao i talentovanim glumcima koji igraju u ovom pozorištu, čija je energija sa scene iz veče u veče očaravala gledaoce, želim da još dugo, dugo godina traju na dobrobit pozorišne umetnosti. Da tu svoju hrabost još više otvore, kroz predstave demonstriraju, da kroz svoje predstave još smelije sklapaju pazl gledaočevog doživljaja, jer biti hrabar u pozorištu znači ići napred.
Коментари
Постави коментар