Ponovo sam pročitao roman
Dostojevskog “Poniženi i uvređeni“.
Posle svega ne mogu tačno reći zašto toliko volim ovog ruskog, zapravo svetskog
klasika. Možda zbog jezika kojim piše, možda zbog filozofskih misli, možda zbog
oba ta elementa. Međutim, jedno je sigurno volim ga zbog pravog života u
njegovim delima. Volim ga zbog istine koja izvire iz skoro svake njegove
rečenice. Istine koja i ubija i vaskrsava, istine koja je i suze i smeh, istine
koja je jedinstvena i čista poput netaknute kapi jutarnje rose. Volim Dostojevskog
zato što u njegovim delima nema laži i licemerja.
Za sve ovo što napisah možda
je najbolji primer upravo roman „Poniženi i uvređeni“. Sve ono što je
Dostojevski u ovom romanu opisao možete prihvatiti kao svoje. Kao svoje
poniženje, kao svoju uvredu, kao svoju nepodnošljivu bol, kao svoju veliku
tugu, kao svoje traganje za srećom i radošću. Ono što je najinteresantnije je
to da čitalac jednako diše i živi sa glavnim junacima ovog romana
zaboravljajući na sebe. Ako se čovek lati da pročita roman „Poniženi i
uvređeni“ onda to mora uraditi do kraja ne sme stati, ili ne treba uopšte da
započinje čitanje ovog dela. Metaforički rečeno ili će čitalac živeti život San
Peterburga, ili ga neće uopšte živeti. Pitanja na koja čitalac tokom čitanja
romana „Poniženi i uvređeni“ traži odgovor su: Šta je ljubav? Šta je strast?
Šta je oprost? I svako ima svoje odgovore. Ne samo pisac i njegovi likovi, već
i čitalac. Ovaj roman je pravi klasik književnog opusa. Dok čitate ovo delo iz
vaših očiju neće suza kvasiti vaše obraze. Neće zato što u romanu nema poziva
na tako nešto, na to vas ništa neće podstaknuti, nema dozvole. Zašto je to
tako? Zato što je to spirala istine i života.
Da li biste rekli da je ova knjiga dobra?
ОдговориИзбришиDa. Ova knjiga je po mom ukusu.
ОдговориИзбришиKo ne zaplace kada mala Jelena govori o svom zivotu Natasinim roditeljima i kada se Natasa vraca roditeljima, ko tada ne zaplace taj nema srce:)
ОдговориИзбришиBas to sam pomislila i ja.
ИзбришиOdluka da ta slana kap krene na svoj ,,daleki,, put zavisi od izvora. Ako mislite da je izvor gde se suza radja oko , nebitno koje je boje , onda se varate . Ne , zdenac gde se ona radja je nasa dusa , negde ispod srca , rekao bih . bar je ja kod mene tu negde najcesce osecam , ako izuzmem retke , ali dosta upecatljive momente , kada mislim da mi je u samom grlu. E , tu nasu dusu , bilo koje vere i vaspitanja i obrazovanja znao je Fjodor Dostojevski zacas pretvoriti u vrelo emocija pa i slane ,, vode,, sto krece pod ocima na dole i to upravo ili najverovatnije zbog toga raloga zbog koga vlasnik ovog bloga voli pisca i kako on kaze : "... Volim ga zbog istine koja izvire iz skoro svake njegove rečenice. Istine koja i ubija i vaskrsava, istine koja je i suze i smeh, istine koja je jedinstvena i čista poput netaknute kapi jutarnje rose. " .
ОдговориИзбришиPredivno receno . Kratko , sadrzajno i nedvosmisleno ! A ne kao ja ....:)
Prodato!
ОдговориИзбришиŠalu na stranu, duboko zahvaljujem na ovoj preporuci, koncizno ste ušli u suštinu i otvorili nam put ka ovom romanu Dostojevskog.
Moram kupiti roman i procitati. Kad videh naslov odmah potrcah naci na netu komentare.... Dovoljno. Naslov romana je trenutno moj zivot. A to trenutno je vec trecina decenije. Trebaju mi odgovori...Nadam im se...
ОдговориИзбриши