ODNOS PISAC - REDITELJ

U pozorištu postoje mnogi odnosi. Postoje odnosi reditelj-glumci, glumci-tehnika, reditelj-uprava, glumci-uprava, glumci-glumci. Svi ti odnosi mogu biti složeni i teški. Međutim, odnos pisac-reditelj predstavlja jedan od najsloženijih odnosa u pozorištu a kao primer te složenosti navodim  odnos koji su imali Anton Pavlovič Čehov i Konstantin Sergejevič Stanislavski. Bez obzira što se radi o dvojici ljudi između kojih je postojalo uzajmano poštovanje, tokom rada na predstavama Čehov i Stanislavski su često imali različite pristupe kako u viđenju događaja na sceni, tako i u karakterima samih likova. Da će odnos dva velikana ići u pravcu čestih nesuglasica videlo se već kod realizacije Galeba, nakon što je Čehov predstavu video 1898. godine. Predstava je postavljena na sceni MHAT-a. Reditelji su bili Stanislavski i Nemirovič-Dančenko. Nakon odlgedane predstave Čehov je pisao  Maksimu Gorkom: „Ne mogu da hladnokrvno sudim o komadu zato što je sama Čajka igrala odvratno, jecajući sve vreme, a Trigorin išao je po sceni i govorio kao paralitik.“ Trigorina je igrao Stanislavski. Posle izvedene premijere Ujka Vanja, Nemirovič-Dančenko, najbliži saradnik Konstantina Sergejeviča Stanislavskog, piše Čehovu kako je Stanislavski, tumačeći lik Astrova želeo „da se na sceni pojavi sa mrežom protiv komaraca na glavi: „Učinio sam sve da iz ovog komada izbacim njegovu ljubav prema prenaglašavanju, kreštanju i spoljnim efektima“.

Očigledno da je Nemirovič-Dančenko u ovom slučaju bliži piščevom tumačenju, nego rediteljskom shvatanju. Treba imati u vidu da je Nemirovič-Dančenko bio najpre dramski pisac, zatim reditelj, Stanislavski je prvo bio glumac, zatim reditelj i na kraju pedagog. Vrlo je moguće da je u ovom slučaju Nemirovič-Dančenko imao više sluha za probleme na koje je ukazivao Čehova, zato što je i sam imao iskustvo sa tim kako su drugi tumačili njegove tekstove. Ono što je poznato je to da se Stanislavski nije ogledao u pisanju drama, ali njegov Sistem je i dalje ostao sinonim za kvalitet škole glume, pogotovu one od koje treba početi. Mnogi ljudi kasnije iz sveta pozorišta su pokušali da razviju novi pozorišn izraz, da načine nekakav revolucionaran pomak tako što su pomno izučavali Sistem Stanislavskog. Vremenom su se udanjavali od tog pristupa do potpune negacije onoga od čega su počeli. Najbolji primeri su Mejerholjd i Grotovski.

Kada govorimo o odnosu Čehova i Stanislavskog poznata je rasprava o Višnjiku, tačnije žanru tog dramskog dela, 1904. godine kada je Anton Pavlovič sav u očaju pisao Olgi Kniper, glumici i piščevoj supruzi: „Zašto se na plakatima i u novinskim oglasima moj komad tako uporno naziva dramom? Nemirovič i Stanislavski očigledno vide u mom komadu nešto što ja nisam napisao, i mogu da se kladim kako oni nisu pažljivo pročitali moj komad.” U toj raspravi je zabeleženo i sledeće: “To nije komedija, nije farsa, kao što ste vi napisali“, pisao je Stanislavski Čehovu povodom Višnjika, „to je tragedija, ma kakav Vi izlaz u bolji život otvarali u poslednjem činu... Plakao sam kao žena, hteo sam, ali nisam mogao da se uzdržim. Čujem kako Vi kažete: Dozvolite, ali to je ipak farsa... Ne, za običnog čoveka to je tragedija.“

Za razliku od teksta Ujka Vanja, Nemirovič-Dančenko se tokom ove rasprave priklonio viđenju Stanislavskog. Možda je to iz razloga što mu i rediteljski način razmišljanja nije bio stran. Svakako da nije strano razmišljanje po kojem se pisci drugačije vezuju za svoje delo, za likove koje su stvorili, događaje koje opisuju. Što se tiče opaske Čehova da Stanislavski nije pažnjivo pročitao Višnjik, ona nije baš verovatna. Podsećanja radi Stanislavski je, kada je 1903. godine prvi put pred sobom imao tekst Višnjika, poslao Čehovu telegram: „Tek sada sam pročitao komad. Potresen. Ne mogu da dođem k sebi. Nalazim se u nečuvenom oduševljenju. Smatram da je komad najbolji od svih predivnih stvari koje ste Vi napisali. Srdačno pozdravljam genijalnog autora.“ Čehov je na te reči reagovao prilično uzdržano jer je smatrao da su takve pohvale na račun njegovog teksta i njega kao pisca ispisne ishitreno. Čehov je u to vreme odlično poznavao pozorišne prilike u Rusiji i savršeno je znao da mu je potrebna uspešna predstava koja bi bila urađena po njegovom tekstu, pre nego euforični izlivi oduševljenja Stanislavskog.

Odnos između Čehova i Stanislvakog nedvosmisleno dokazuje da pisac i reditenj ne dele uvek isti stvaralački zanos. „Stanislavski je... hteo da se u istom činu čuje pevanje ptica i Čehov mu u pismu piše: „Senokos je između 20. i 25. juna, u to vreme drpavac se više ne javlja, žabe su takođe ućutale. Peva samo žuti kos.“ I najzad, pita se Čehov, “zašto Stanislavski kao Gajev razvlači na četrdeset minuta scenu koja se može odigrati u dvanaest?“

Bilo je to vreme kada je pozorište oskudevalo modelima za tumačenje na sceni, bilo je to vreme kada nije bilo potrebe za drugačijim izrazom, reditelj je mogao da učini šta god je hteo i niko ga u tome ne bi ometao. Jedini ko je to mogao da učini je bio pisac. Pisac svoje delo uvek vidi na neki svoj način, on uvek strahuje da li će njegovi tumači u pravoj meri razumeti i prihvatiti sve ono što je on tokom pisanja teksta imao u glavi kao zvezdu vodilju. Jednostavno pisci strahuju da će reditelji da im unište “kulu od snova”.  Baš zbog toga nije redak slučaj da sami pisci režiraju predstave koje se rade po njihovom tekstu. Najbolji primer za to je Duša Kovačević. Kada su jednom prilikom Dušana Kovačevića pitali zašto režira svoje tekstove, on je odgovorio: „Znate, to je jedinstvena prilika da na sceni vidim kompletan moj tekst.“

Nije sporno da je „Stanislavski načinio Čehova poznatim dramskim piscem, da je izneveravajući ponegde piščeve zamisli – omogućio Čehovljevim dramama da dopru do prave pozorišne publike“. Međutim, vrlo je moguće da sav taj uspeh ne bi zadovoljio Čehova, koji je imao nameru  da njegova dela prilikom inscenacije idu drugim putem.

O čemu razmišlja reditelj kada se pred njim nađe jedan tekst? Razmišlja o tome kako on vidi tekst na sceni. Tokom rada na tekstu reditelj se upoznaje sa njim, uranjajući u njega sve dublje i dublje dovodeći sebe u stanje da ispred sebe može da ima sliku svih mogućih detalja koji će mu pomoći u njegovoj inscenaciji prilikom stvaranja kompletne slike. Reditelj uvek teži da te slike budu uzbudljive, zavodljive, atraktivne, interesantne publici jednom rečju privlačne ali i da budu i originalne. Reditelj i tekst su poput momka i devojke, prvo se upoznaju pa se onda zavode. Jedno je sasvim sigurno nijedan reditelj ne želi neuspeh, uostalom kao ni pisac.