(ZA)VOLIMO POZORIŠTE

„Pozorište!...Da li voliš pozorište, koliko ga ja volim, sa svom snagom duše moje, sa svim entuzijazmom, sa svim besom, na koji je sposobna mladost, pohlepna i strastvena do utiska gracioznosti.  Bolje rečeno, da li možeš ne voleti pozorište više od svega na svetu, osim dobrote i istine?!“ – ovako je čuveni ruski književni kritičar Visarion Grigorjevič Belinski u jednom svom članku opisao stasnu ljubav prema pozorištu.

Da li volimo pozorište? Ako ga volimo, kako ga volimo?  Ne može čovek voleti nešto što se ne zna šta je. „Čovek može voleti samo ono biće za koje je uveren da će biti prisutno kada mu zatreba.“  reči su Johana Volfganga Getea. Da bi znali da li volimo pozorište, moramo da budemo uvereni da li nam ono treba, kao pojedincu. Da bi saznali da li nam treba, treba da znamo šta je pozorište.

Pozorište je čarobna reč koja neobjašnjivom snagom šarma potresa sve strune čovekove duše stvarajući muziku koja čoveka obuzima poput neodoljive pesme. U pozorištu čovek vidi ceo svet, vidi ceo svemir uz svu raznolikost i veličanstvenost do samih granica misterije. Ono što čovek vidi u pozorištu na sceni ostaje večno u njemu poput bakarne mesečine koja se ogleda u vodenom ogledalu. To ogledalo nekada razbijemo umornim disanjem pa nam biva teško što ostaci ogledala udarajući u tužne naše obale odlaze u nepovrat.
Pozorište su krpeni oblaci i masno sunce, i zvezde i mesec od lampiona, i metalno more i drvena reka. Pozorište su i svetlosti reflektora gde svetla, u čarobnoj igri različitih boja, u igri svetlosti i tame, pred našim očima poput neke magije stvaraju velika čuda. Pozorište su i zvuci instrumenata čiji tonovi, nekada tihi i mili a nekada gromki i uznemiravajući, prožimaju naše biće. Pozorište je i zvuk zvona koji nagoveštava početak nečega što čekamo. Pozorište je i velika teška zavesa kroz koju bezsupešno pokušavamo da prođemo pogledom pre nego što se ona otvori kako bi videli čarobni svet koji se krije iza nje, gde su ljudi tako slični, a opet tako različiti od običnog sveta. Pozorište je i naše srce koje nekada gluvo a nekada jako udara, i stegnute naše usne dok na magičnom prostoru kojeg scenu zovemo gledamo hiljadu života, hiljadu sudbina, hiljadu sreća, hiljadu tuga. Pozorište je i kada aplauzom pozdravljamo osmeh slave istkan pokretima ruku, glasa i osećanja. Pozorište je i kada sa punim srcem izađemo posle predstave puni utisaka, srećni i zadovoljni čak i kada nam se u toku dana desilo nešto ružno i teško.

Sve je to pozorište. Ono budi ljudsku maštu, budi ljudska osećanja, budu ljudsku dušu i tera je da veruje u čuda koja vidi. Da, pozorište budi veru u čoveku. Pozorište čini čoveka hrabrim. „Bez vere čovek postaje sterilan“ reči su Eriha Froma. Pozorište je priča o širini i dubini ljudske duše. Pozorište je hram umetnosti pored kojeg kada prođemo treba da skinemo šešir jer u njemu žive ljudi, sveštenici visoke umetnosti na čijoj smo službi bili, gde su oni nesebično darivali sebe nama, bili posvećeni stavarnju naše sreće.

Voleti pozorište znači imati plemenita osećanja i visoke misli, znači voleti umetnost, znači gajiti ljubav prema dobru, znači odricati se od lošeg. Umetnost i loše ne idu ruku pod ruku. Ako do sada nismo voleli pozorište, vreme je da ga zavolimo. Takvo voljenje će nam trebati jer će biti tu kada nam bude potrebno.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

ГОГОЉЕВ „ШИЊЕЛ“ – ПРИЧА О УНИШТАВАЊУ „МАЛОГ ЧОВЕКА“

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI