SVI NAŠI HAMLETI, SVE NAŠE MRDUŠE

Kada je Ivo Brešan davne 1965. godine napisao tekst „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“, siguran sam da nije mogao naslutiti da će taj tekst jednako biti aktuelan i nakon više od pola veka od kako je napisan. Ta groteskna tragedija, kako je pisac žanrovski opredelio svoj tekst, i danas komotno pronalazi put do gledaoca. Ništa Brešanov tekst nije izgubio od svoje oštrice i pored protoka vremena. Možda je danas ta oštrica još izraženija.

Zašto je to tako? Zato što naše mane, koje je Brešan tako lepo i slikovito opisao u tekstu, nisu iščilile u minulom vremenu, već su postale još izraženije i koloritnije. Dovoljno je prelistati dnevnu štampu, ili samo malo pogledati masovne elektronske medije pa će čitalac ili gledalac naći jasnu analogiju prikaza likova iz teksta sa likovima iz našeg okruženja. Tu oko nas, skoro na svakom koraku možemo videti nekog novog Bukaru, nekog novog Mačka, nekog novog Pulju, nekog novog Šimurinu, nekog novog Učitelja. Možemo na licu mesta videti kako se vulgano odnosimo prema kulturi, kako ismejavamo sve ono što ima vrednost, kako smo spremni da naružimo lice umetnosti, kako smo spremni da proglasimo za neprijatelja svakog ko drugačije misli od nas. Neprijatelja treba uništiti bez pravde i prava, uz pomoć laži i intrige. Za 53 godine postojanja teksta u našim životima menjali su se samo akteri, uloge su uvek bile iste.

Brešanov Hamlet u Mrduši Donjoj, su zapravo svi naši rijaliti programi koji su svuda oko nas, koji su postali merilo stanja duha. To stanje duha kaže sve je dopušteno do potpunog samouništenja. U jednom totalitarnom režimu uvek ćemo imati i oportuniste i lopove, i licemere i političke frazeologe, imaćemo glupake koji će pojesti bisere a da ne znaju šta su pojeli. U jednom takvom sistemu kratko je rastojanje od obraza do zadnjice. U jednom takvom sistemu više nije bitno da li je Hamlet ili Amlet, da li je Ofelija ili Omelija zna se da je neki belaj. U jednom takvom sistemu ljudske mane postaju moda, ono što je moda postaje vrlina. Sa takvom vrlinom narod kreće u „bolje“ sutra. Glupost, primitivizam i intelektualna zakržljalost za tren oka sve okrenu naglavačke. Tako Brešanovi junaci, a naši savremenici  u skladu sa svojim mentalitetom uzimaju jedan savršeni obrazac šekspirovog Hamleta kojeg zatim povlače po najnižim nivoima društevnog života. Šekspirov Hamlet na tom nivou društevnog života u rukama takvih osoba hvata se u kolo i peva:

„Uživajmo braćo draga,

neka ide sve do vraga.

Masna brada i radni staž

ozbiljne stvari sve su laž.

Poloči, popišaj, poseri, požderi,

svuci, navuci, natakni, oderi,

obrni, navrni,potari, pomuzi,

posrči, uteci, zataji, naguzi.“

Stihovi koji prate kolo, iskaz su vrtenja bez izlaza, u atmosferi ne samo orgije, nego i istinske krabuljne svetkovine. Sve to deluje tako komično, ali su posledice tragične. Groteskna jeza normalnom čoveku prođe kroz telo. Sve nas to vodi u jedan veliki mark, gde će vapaj za zračak svetlosti biti krik očajnika.

Svet Mrduše Donje, je naš svet danas koji ima svoju posebnu kulturnu i moralnu meru, jer smo upoznajući ga svesni i Šekspira, i šekspirovog Hamleta. Na kraju, Brešanov Hamlet u selu Mrduša Donja nepogrešivo šalje poruku da se politički sistemi mogu menjati, ali da se tada neumitno neće promeniti i naš mentalitet. Naš mentalitret kaže: svi naši Hamleti, sve naše Mrduše.