ПЕЧОРИН – ХЕРОЈ НАШЕГ ДОБА

Узео сам да прочитам Љермонтовљев роман „Херој нашег доба“. Оно што се на први поглед намеће кад завршите читање овог романа јесте запажање о пуној, богатој колоритности приче. Постојање те и такве колоритности у роману не треба да чуди имајући у виду историју која је предходила писању самог романа. Михаил Јурјевич Љеромонтов је почео 1836. године да размишља о томе да напише роман о петербуршком виоком друштву. Почео је да пише дело имајући у виду концепт заснован на амбијенту који га је окруживао. Међутим, 1837. године због написане песме „Смрт песника“ посвећене Пушкину – Љермонтов је протеран на Кавказ, територију царске Русије која је увек био немирана, ратом оптерећена и у којој боравак никада није био нимало пријатан, а понајмање сигуран. По доласку у место прогонства Љермонтов је боравио у Пјатигорску, Кисловодску, јахао у првим борбеним линијама па се тако десило да скоро није погинуо у козачком селу Таман. Све то је утицало на Љермонтова да прекине започето писање новог дела. Направио је нови концепт базиран да доживљеном, почео ново писање. Тако је настао његов роман „Херој нашег доба“. Кад се има у виду овакава историја која је предходила писању романа онда не треба да чуди, с почетка истакнута колоритност приче.

Не могу се отргнути утиску да кад почнете да читате овај роман као да долазизе на један избраздан пут који вас води,води, и води... Који као да нема краја. Такав утисак сам имао и када сам роман завршио. Цело читање је било заправо ходање по том и таквом путу. Када је Љермонтов написао овај свој роман, Печорин главни јунак приче, представљао је „мрљу“ у друштву гледано са аспекта друштвених околности оног времена. С друге стране он је, по мом скромном суду снажна, интелигентна личност која пркоси искривљеним друштвеним нормама на тај начин постајући „актуелно зло“. Ако је таквих људи, који су били спремни да се супротствае нормама које гуше индивидуу, раније било веома мало, данас скоро да су нестали, због чега су они постали посебно вредни. Због тога, чими ми се да ће мисао по којој је Печорин херој нашег времена бити једнако истинита за десет, двадесет или педесет година. Она ће једнако бити актуелна. Печорин је константно трагао за одговором на питање „Ко сам ја?“. Умро је а одговор није нашао! Код многих ће ово трагање главног јунака отоврити дилему да ли је то доборо, или лоше. Милисм да је добро. Зашто? Зато што уколико би се нашао одговор на постављено питање изгубила би се драж живота, човек би духом брзо остарио и умро би млад. Док сам читао роман могао сам Печорину да опростим његово играње са туђим судбинама, да му опростим његово мешање у туђе животе, али никако нисам мога да разумем његову одлуку да своју судбину препусти другима и да избегне сопствено спасење. Уместо сопственог спасење он је спасао друштво. Спасао га је од пропадања и уништења, на крају спасао га је од једнообразности и муке која из те муке произилази. Кроз неколико главних ликова овог романа читалац може сасвим јасно пратити судбину целокупног ондашњег друштва. Читалац може осетити сву поквареност и нагон за преваром оличену у Грушинтском, може осетити сву великодушност и отвореност срца Максима Максимича, може да осети сву мудрост др Вернера, може да осети неизглед приметну несавладивост Књегиње Мери...Заправо читалац може много тога да осети. Може да створи сасвим јасну слику свих тих особа пред собом. Ликовност је у овом роману више него присутна. Управо зато свако од нас док чита ово дело Печорина може да види онако како хоће. Неко ће га видети као храброг, снажног човека способног да се носи са појединцем и друштвом. Неко ће, напротив, у Печорину видети слабића , човека сломљене воље, изгубљену личност која услед свих тих својих слабости свети се појединцу и друштву на тај начин демонстрирајући слаб карактер. Ја, нисам склон да пред собом имам лик Печорина по којем је он слабић, кукавица. По мени Печорин је личност која је имала храбрости да се суочи са масом и то ја најважнија ствар. Небитно је да ли би се он са том масом тукао, много је важније да је стао испред ње. Да јој се успротивио. Сваки човек, без обзира колико је он стабилан, без обзира на чврстину воље коју у себи поседује не може кад се суочи са масом, остати исти. Појединац се тада налази у констатнтном сукобу са оним што је испред њега. Промене су код таквих људи нормалне, неминовне Управо постојање њега и масе, постојање сукоба показује да је он другачији од њих. Показује да не прихвата норме које гуше људску индивидуу. Сви ликови романа су заправо стављени у функцију истицања снаге главног јунака, његове супериорности наспрам њих, и њихове инфериорности наспрам њега. То се може најбоље осетити у деловима романа у којима Печорин, у тренуцима јасног сукоба не посеже за акцијом, већ за проналажењем унутрашњег мира. А људи у сукобу чекају акцију. То, условно речено не чињење доводи га у ситуацију да успева да завлада туђим душама, да уравља туђим осећањима на тај начин испитујући сопствену вољу. Печорин је окренут самом себи и трагању за одговором на животно питање које је га нон-стоп мучи.

Љермонтов свог главног јунака ставља у различите животне ситуације. Провера га у љубави, пријатељству, познанствима са различитим представницима сталежа друштва, присиљавајући га да расправља са самим собом. Печорин на тај начин заправо експериментише. У ром експериментисању он никоме не жели зло, али исто тако не ради ни добро. Он на тај начин у великој мери урушава живот људи који га окружују, са којима комуницира а који прихватају друштвене норме. На тај начин Печорин интервенише у животима других људи. Печорин у себи поседује невероватну енергију и вештине које многи, који су око њега не увиђају. Дајући Печорину те могућности Љермонтов открива унутрашње стање главног јунака. Када затворите последњу причитану страницу романа стичете утисак да је Печорин лик који дефинитивно презире људе који су свесни својих слабости - али који немају храбрости да се тим слабостима супротстве, да се ради о лику који уме да освоји женско срце не на кратко, већ за дуго можда чак и заувек, да се ради о лику који на путу којим хода може све уклонити и уништити, да се ради о лику којег прати само једна, али велика несрећа а то је да он не зна где иде јер нема одговор на питање „Ко је он?“. Херој свакако јесте, како јуче - тако данас - тако и сутра!

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI