HAMLET - VEČITA DILEMA

Juče sam gledao „Hamleta“ u Koljadinoj režiji. I...? Nakon onoga što sam video nisam siguran da sam ovakvo rediteljsko tumačenje, ovog Šekspirovog dela razumeo. Bolje bi bilo reći da ga nisam skoro ništa razumeo...Kad ovo kažem mislim na scenski jezik. Od Šekspira, onako kako ga je Koljada isčitao, nije ostalo ni kamena na kamenu. Čak i slovo „Š“ u imenu pisca je dovedeno u pitanje...Već prva rečenica koja se sa scene čula „Ko ide?“ dala je naslutiti kakva će predstava biti. Bila je to potpuna razgradnja ovog dela u svim segmentima. Umesto klasične predstave video sam altenativno pozorište u bitefovskom stilu. Predstavu u kojoj je igra zamenila govor u dobrom delu predstave. Jedan potpuni ekscentrični pristup. To nije sporno, reditelji imaju prava na tako nešto, ali se postavljalo pitanje čemu sve to i zašto sve to? Moja potajna želja da ću videti jedno novo tumačenje hamletovske dilete, pretvorila se u spoznaju da sam posle predstave imao ispred sebe sada Koljadinu pozorišnu trilemu. Sve ono što je u samom tekstu oduvek bilo nerazumljivo, Koljada je učinio još nerazumljivijim. Detalji iz predstave su mi nebitni, važna mi je celina...Ono što je najinteresantije u svemu ovome je to da ja nisam video nikakav smisao ovakvog pozorišnog galamatijasa. Ama baš nikakav smisao...! A „smisao“ je suština problema viđenog. Zapravo, možda je smisao i postojao, ali ga ja ne videh.... Na kraju sve ovo što napisah o ovoj predstavi, kao svedočanstvo jednog događaja, svakako mogu pripisati svojoj intelektualnoj ograničenosti i nedovoljnoj pozorišnoj edukovanosti ali je to tako delovalo, bar iz moje vizure. Razočarenje ili jedno novo otkrovenje!? A nadao sam se...

Septembar, 2007.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI