ŽIVI LJUDI DOSTOJEVSKOG I MRTVE DUŠE GOGOLJEVE

Pre nekog vremena imao sam priliku da odgledam predstavu „Mrtve duše“, u režiji Ljubosava Majere. Dugo sam posle toga razmišljao o viđenom, ali ne o tome kakva je predstava bila - mada bi se i o tome moglo govoriti! - već o rediteljevoj ideji da se u predstavi spoje ideje Dostojevskog i Gogolja u jedno. Cela priča mi se učinila veoma inetresantnom.
Problem čoveka - kako da se on razume? Šta je istinito u čoveku – večno u ljudima? Samo su neka od pitanja na koja nam nauka ne može pružiti odgovore. Put do tih odgovora vodi nas od Dostojevskog do Gogolja. Bar ja tako misli. Dostojevski, "psiholog nad psiholozima kako ga je nazvao Cvajg, uspeo je da osvetli čoveka do najsitnijih njegovih psiholoških pora, bežeći od konformizma, dajući odgovore kako razmeti čovekovu prirodu. S druge strane, Gogolj je pokazao svetu ljude koji u sebi gase Božiju iskru, ljude s mrtvom dušom.

Kad kažem da je Dostojevski težak za čitanje, ništa novo nisam rekao. Težak je zato što njegovi junaci na svom životnom putu idu iz krajnosti u krajnost. U njegovim delima čovek juri samog sebe, izlažući se psihološkim lomovima, mučenjima koja idu do granice sopstvenog samouništenja. Ruku na srce, niko od nas ne voli bol i strah. Niko od nas nije spreman na oduševljeni zanos mučeničkog niza, život, osećanja i strašni haos u sebi – sve u isto vreme. Naučne norme tu ne mogu pomoći. Heroji Dostojevskog su u svojim postupcima i nelogični i razdvojeni i mučenici, koji se u isto vreme bore sami sa sobom, koji ne žele živeti po jednoj ustaljenoj formuli života, koji se rukovode principom „sitosti“, koji žive život svih. Ali oni su istiniti. To je ono što se meni čini interesantnim i strašnim. Istina i život! Po toj istini nije vredno pokazivati čoveka po nekom tamo standardu, civilizacijskom ili bilo kom drugom, već razgolićenog, bez maski i maskiranih kostima. Istina o nama. Lepotu i dostojanstvo čoveka Dostojevski nije video u konkretnim životnim ispoljavanjima. Naprotiv, lepota se, po Dostojevskom, čuva kada se posle mnogobrojnih borbi sa nečastivim duša očisti i sačuva. Unutrašnji dijalozi, spor čoveka sa samim sobom, menjanje pozicija u tom sporu, odlaganje pronalaženja tačke preloma su upravo elementi koji vode porčišćenju duše i njenom spasu. Protivurečnosti su sastavni delovi te borbe i one upravo usložnjavaju čitanje dela Dostojevskog. Svega toga ima na pretek i kod svakog od braće Karamazov i kod Raskoljnikova i kod Katarine Ivanovne i kod kneza Miškina i kod Nastasije Filipovne i kod Rogozina i kod Stavrogina i kod Darje Pavlovne i kod Smerdjakova i kod Sonje i kod mnogih drugih  junaka iz dela Dostojevskog. Borba različitih misli i motiva, postojanje samospoznaje su muke svih junaka Dostojevskog. Ko uspe da te muke preživi dolazi do zdravog i harmoničnog života duše svoje, do glavne ugodnosti čovekove. Dolazi do „duševnog mira“!Ima li lepše ugodnosti od te? Nema! Dostojevski je svetu pokazao da se do „iskre Božije“ dolazi korak po korak. Da put nije nimalo lak. Da je svako rešenje, rešenje za sebe. Da je ta iskra nepresušna, samo je treba u našoj duši pronaći i upaliti.

S druge strane, drugi genije, Gogolj, tu „Božiju iskru“ u svojim delima kroz svoje junake gasi. On prikazuje ljude u kojma obitava mrtva duša. On to tako jako i surovo prikazuje da nije ni čudo što njegovu poemu „Mrtve duše“ cenzura nije dopustila. Čak i sa stanovišta pravoslavlja sam naslov deluje provokativno. Duše ne mogu biti mrtve. Jevanđelje kaže da je to „bogohuljenje“. Kontrapunkt Dostojevskom je odmah primetan. Međutim, sam Gogolj se potrudio da kroz svoje heroje poeme opravda njen naslov. I, čini mi se da je uspeo u tome. Sobakevič, Pljuškin, Korobočka, Nozdrjov, Manjilov, Čičikov a uz njih i junaci drugih Gogoljevih dela kao što su Hljestakov, Akakij Akakevič, Ivan Ivanovič, Ivan Nikiforovič,Dobčinski i Bobčinski kao i mnogi drugi, predstavljaju zlosutne beživotne voštane figure koje predstavljaju oličenje ljudskog ništavila. Svi oni su večni Gogoljevi mrtvaci! Kod Gogolja nema ljudskih likova, kod njega se pojavljuju „njuške i ružna lica“. Zasigurno da je na ovakav odnos prema ljudima uticalo i njegovo užasno detinjstvo. Ponešen uspomenama iz takvog detinjstva nije ni čudo što kod njega nema pozitivnih likova. Sa takvim svojim stavom Gogolj je sam sebe doveo do samog ludila i stradanja, u isto vreme nemoćan da tu može išta promeniti. Pokušaj da u svojoj poemi „Mrtve duše“ drugi tom, kojeg je sam zapalio i uništio, kod svojih junaka unese elemanat pozitivnog, optimističnog ostao je bez uspeha Njegovo mentalno stanje nije dopuštalo tako nešto. Personaža po kojoj je Gogolj otelovljenje demona često puta se može čuti. Za mnoge ona i danas ima jako značenje. U takvu krajnost ja nisam spreman ići. Postojanje jake volje, ali i nemoći za promenama je zla kob koja je ovog genija pratila do kraja njegovog života.

Ako kod Dostojevskog mogu da kažem da je on kroz duboko stradanje spoznao i uvideo ćud čovekovu i njegovo aktivno delovanje ka pronalaženju „duševnog mira“, kod Gogolja se sve urušava osim bezdušnosti. Duše nema! Dostojevski je bio ubeđen da u čoveku ipak postoji dobrota. Po njemu zlo je u drugom planu, ali sa željom da izbije u prvi plan i da dominira u čoveku. Život stvara, budi to zlo u čoveku. Tu leži ta borba između dobra i zla. Borba između Boga i demona. Kod Gogolja su ostali samo poročni ljudi koji formalno žive. Gogoljevi živi mrtvaci! On se nije zadržavao na njegovom vremenu već je išao ka budućem periodu. Predskazanje!.Zbog toga me i ne čudi osećanje, koje je sve više karakteristično za savremenog čoveka, po kojem smo formalno živi dok nam duša lagano umire.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA