У ПОСЕТИ ВЕЛИКАНИМА

Данас сам, шетајући Москвом потпуно непланирано учинио једну визиту због које ми је неизмерно драго. Најлепше ствари се дешавају случајно. Заправо мој план за данас је био да посетим Новодевични манастри у Москви. Ради се о једном од најтаријих манастира у овој метрополи. Женски манастир...Одмах ту близу реке Москве. Време је било променљиво, смењивали су се облаци и сунце. Но, без обзира на то, да ли је сунце или облачно, овај манастир увек сија оном исконском лепотом због чега ме уопште није чудио велики број туриста које сам данас овде срео. Манастир је опасан великим, боје цигле окреченим, зидом а у њему се налази ...неколико цркава од које једна заузима центално место, гробови игуманија које су водиле овај манастир у његовој прошлости и прегршт уређених цветних површина. Ту су и конаци за жене, девојке које су свој мир нашле у вом манастиру. Које су себе изопштиле из овог, грешног, света и одлучиле да се до краја свог живота окрену Богу и његовом служењу. Док сам посматрао монахиње како пролазе поред мене, неке од њих имају лица попут Афродите, помислио сам колико човек треба да има храбрости у себи да се одлучи за такав корак. Вредно дивљења и поштовања...Али и нерзумевања...

Након посете манастиру упутио сам се низ улицу ка стадиону Лужњики, без одређене намере, онако тек да прошетам да прекратим време... Кад тамо одмах иза манастира наиђох на кладбишће. Зове се Новодевично и припада манстиру. Касније сам сазнао да Руси ово гробње зову меморијално. Решио сам да свратим и обиђем га...На тај корак сам се одлучио пошто увидех да у њега улази велики број туриста. Радозналост шта се крије на том месту је преовладала. Да, онај немирни авантуризам...И дефинитивно нисам погрешио јер сам тим уласком учинио, и не знајући за то, посету великанима руске културе, књижевности и театра. Шетајући овим, пре бих рекао спомен парком него ли гробљем, посетио сам Константина Сергејевича Станиславског, Владимира Владимировича Мајаковског, Николаја Васиљевича Гогоља, Антона Павловича Чехова, Михаила Афанасјевича Булгакова, Дениса Васиљевича Давидова, Павела Михајловича Третрјакова. Утисак који је ова посета произвела у мени је био импресиван...Мртви људи а живе душе...Осећај да стојим на местима где су сахрањени људи којима се дивим, чија дела радо читам, са чијим јунацима саосећам и о којима размишњам, које често у разговорима и писању спомињем, који ми служе као узор у мени је изазвао јак емотивни набој. Слике догађаја и јунака се смењују...Реченице и мисли се сусрећу и преплићу...Не стидим се да то кажем...Не плашим се да ће неко ко ово прочита једног дана рећи, да сам луд...Ако нека и каже, нека и помисли - то сам ја и није ме стид због тога. Посета је потрајала...Уморан од летњег сунца, емотивне истрошености и узбуђења сео сам да се мало одморим испод једног дрвета на клупи окруженој бршљеном. Хладовина ми је пријала...Само мало да очи одморим...Санак ме лагано попут музике нимфи освајао...Сви они које сам данас посетио немо су пролазли поред мене, и уз благи наклон отпоздрављали смо један другом. Као да су се захваљивали на посети човеку који је дошавши донео љубав и дивљење. Само погледи и немушти језик. Довољно. Непролазна лепота...Леп санак...Недосањан...

Нека зима ми је прошла кроз тело и очи су се отвориле. Око мене није било никога. Сам сам. Самоћа уме да буде и лепа.Чула се тишина. Сунце је увелико већ грабило ка свом коначишту, а ја сам се лагано упутио ка свом. Осећај среће и задовољства. Ћутање!

Јул, 2007.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA