MAJSTOR LJUBIMOV

Biti u Moskvi, a sebe smatrati za ljubiteljem pozorišta i ne otići odgledati predstavu „Majstor i Margarita“ u Teatru na Taganjki je tolika greška da će te se zbog nje celog života kajati, bez obzira da li volite Bulgakova ili ne, bez obzira da li ste čuli za Jurija Ljubimova ili ne. Zašto? Zato što je ta predstava postala sinonim, zašto ne reći u svetskim okvirima, za pozorišni spektakl u pravom smislu te reči. Ako tom aksiomu dodam da sam, kao što jesam, rusofil kada je u pitanju kako prozno, tako i dramsko rusko stvaralaštvo, onda bi greška bila nenadoknadiva. Pošto sebi ne bih mogao da oprostim takvu grešku otišao sam da pogledam ono što je, kako su ga ruski mediji nazvali, „patrijarh ruskih reditelja“ uradio. Otišao i posle viđenog danima nisam znao šta da kažem. Ostao sam nem pred onim što sam video. Mom prijatelju Darku, inače velikom pokloniku Bulgakova nisam mogao, bolje rečeno nisam umeo da prenesem sve te utiske koje sam poneo sa predstave „Majstor i Margartita“. Za ovu belešku sam smogao snage da je napišem tek nakon nekoliko dana od kad sam predstavu odgledao bez pretenzija da ću u njoj nešto pametno reći, već samo kao jedan mali pisani trag o onome što sam video, doživeo.

Šta sam te lepe majske večeri video? Video sam prepuno pozorište uprkos činjenici da je premijera predstave bila, sada već sasvim davne, 1977. godine. Video sam predstavu uz koju odrastaju nove generacije. Video sam teatar koji je prvi postavio ovo Bulgakovljevo delo. Video sam slikovitu priču iz romana koja je pretočena na scenu, i ne samo to već predstavu u kojoj su heoroji bili i sam autor i njegov roman. Video sam predstavu koja je trajala kratko, iako je trajala skoro četiri sata, možda i više. Časovnik ovde ne igra ama baš nikakvu ulogu. Video sam kako se cela sala pozorišta pretvara u jednu jedinstvenu scenu zajedno sa akterima na sceni. Video sam, u punom sjaju vrednom divljenja, rusku školu glume koju su predvodili Šćerbakov, Kolpikova, Staburov, Rižkov, Visockij, Lukin...Video sam zašto je predstava ostala i opstala na repretoaru pozorišta uprkos svemu, prenoseći se sa ekipe na ekipu kao zaveštanje kao amanet. Video sam umetničku grandioznost od koje zastaje dah, pred kojom ste nemi. Video sam, sada već vremešnog Ljubimova sa šeširom, šalom i sedim vlasima koji poput „anđela čuvara“ bdi nad ovim pozorištem prkoseći vremenu i godinama. Video sam da je za prikazivanje Bulgakovljevih čarolija potreban „talentovan, božijim darom darivan reditelj“. Video sam puni sjaj estetike i pozorišne etike.Video sam legendu o kazni Hrista i tragičnoj sudbini Majstora. Video sam zašto je stvaralačka misao besmrtna. Video sam da se „pozorišna čuda“ mogu desiti, pogotovu ako su tvorci tog čuda Ljubimov i Denisov. Video sam umetnost! Osetio sam takvo uzbuđenje viđenim da više nisam bio siguran da li sanjam ili sam i sam, kao gledalac, postao akter cele te priče.

Posle svega viđenog i doživljenog osetio sam neodoljivu potrebu da budem sam. Da ćutim. Trebao mi je, preko potrebni mir. Te večeri sam, posle predstave, dugo skoro do pred zoru šetao gradom, koji inače živi svih 24 sata, i ponovo odmotavao filmsku pantljiku sećanja svega doživljenog i viđenog. Stigao sam i do Presnenskog reona, do Patrijaršijskog ribnjaka. Dosta dugo sam tu sedeo, valjda očekujući da ću sresti Mihaila Aleksandroviča Berlioza i Ivana Nikolajeviča Ponirjova. Nisam razgovarao sa nepoznatima. Praznina je bila prisutna. Kao da me je jedan deo, mene samog, napustio i otišao zajedno sa legenom koju sam video. Nije mi žao. Za tako vredi živeti, vredi „ljubiti“ pozorište.

Maj, 2007.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI