ZAPISI U OSAMI

Узео сам да прочитам Љермонтовљев роман „Херој нашег доба“. Оно што се на први поглед намеће кад завршите читање овог романа јесте запажање о пуној, богатој колоритности приче. Постојање те и такве колоритности у роману не треба да чуди имајући у виду историју која је предходила писању самог романа. Михаил Јурјевич Љеромонтов је почео 1836. године да размишља о томе да напише роман о петербуршком виоком друштву. Почео је да пише дело имајући у виду концепт заснован на амбијенту који га је окруживао. Међутим, 1837. године због написане песме „Смрт песника“ посвећене Пушкину – Љермонтов је протеран на Кавказ, територију царске Русије која је увек био немирана, ратом оптерећена и у којој боравак никада није био нимало пријатан, а понајмање сигуран. По доласку у место прогонства Љермонтов је боравио у Пјатигорску, Кисловодску, јахао у првим борбеним линијама па се тако десило да скоро није погинуо у козачком селу Таман. Све то је утицало на Љермонтова да прекине започето писање новог дел...

Kompletna priča koju je Bulgakov ispričao u svom delu “Pseće srce” odnosi se na samu ideju Ruske revolucije, “probuditi” društvenu svest proletarijata. Šarikov, glavni junak u ovom delu, predstavlja alegorijsku sliku ruskog lumpen proletrijata, koji neočekivano dobija veliki broj prava i sloboda, ali koji veoma brzo otkriva lični interes u tim pravima i slobodi. Koristeći dobijeno, a ponešen ličnim interesima predstavnik tog staleža, Šarikov, kreće ka penjanju na društvenoj lestvici koristeći instrumente izdaje i uništavanja protiv onih koji su mu ta prava dali, protiv svih onih koji mu smetaju u tom napredovanju, isto onako kao što pas lutalica ubija druge životinje koje mu se nađu na putu. Cela priča ovog dela izgleda veštačka, bez spoljne intervencije pa je stoga sudbina osnivača Šarikova neminovna. Prosto se nameće razmišljanje da je ovo Bulgakovljevo delo uvod, ili bolje rečeno predviđanje masovnih represalija koje su u sovjetskoj Rusiji usledile tridesetih godina pr...

У сваком, иоле бољем циркусу једна од најатрактивнијих тачака јесте дресура паса. Гледаоци тада са уживањем гледају дресера који тера псе да играју, да плешу. Уз музику и награду, коју дресер држи у руци у виду укусног залогаја, пси плешу свој псећи валцер. Обавезно након те тачке публиком се проломи громки аплауз праћен смехом и радосним покличима...У богатој и непресушној музичкој баштини постоји једна дечија класична композиција која се свири са два прста. Композиција се зове „Псећи валцер“. Деца која крену на часове клавира радо свирају ту композицију јер је мелодија те музике веома пријемчива за уши, просто вам мами осмех на лицу. Поносни родитељи често своју децу терају да деца своје музичко знање пред другим људима демонстрирају управо свирајући ту мелодију...Леонид Андрејев је давне 1916. године написао драму у четири чина, која у поднаслову гласи поема усамљености, и дао јој име „Псећи валцер“. За разлику од циркуске тачке „Псећег валцера“ као и дечије истоимене композициј...

Уважени Иване Семјоновичу! Ово писмо Вам пише неко кога Ви не познајете. Сасвим сам сигуран да ме неће никада ни упознати јер је то немогуће. На крају то и није толико важно јер моја маленкост у мору људских судина је потпуно безвредна. Оно што је неупоредиво важније је то да сам ја имао прилику Вас да упознам. Да, добро сте ме разумели; Ја сам Вас упознао Иване Семјоновичу. Нисте ме ни приметили кад сам Вам први пут пришао. А и како би ме приметили кад сте Ви човек коме су многи прилазили и коме ће још многи прилазити. Сигурно се питате кад је то било и ја нећу од Вас то крити. Нема разлога да тај сусрет кријем. Ако бих га крио онда би то значило да га се стидим. А то није истина, напротив. Наш први сусрет је био, веровали или не, у мом стану. Дошли сте сасвим случајно захваљујући једном човеку који је покушавао да одгонетне енигму, у коју сте и сами били уплетени а која је била повезана са односом између талената и обожавалаца. Сложићете се да је у питању несвакидашњи разлог. Драг...

Јутрос рано сам завршио поновно читање романа „Злочин и казна“ ( „Преступление и наказание“ ). С обзиром да је данас нерадни дан могао сам себи тако нешто приуштити, без бојазни да ће се то ноћно дружење с књигом лоше одразити на моје ангажовање на послу. Леп, и не тако топао летњи дан измамио ме је да одем у шетњу. Отишао сам у „Царицино“ по мени једно од најлепших излетишта у овом многомилионском граду. Размишњао сам о роману. Попут импресиониста који су ловили светлост, ја сам у тој шетњи ловио и бележио своје мисли о прочитаном, које су попут лептира неmirno летеле... Фјодор Михајлович Достојевски је, бар по мени, један од највећих мајстора психолошког романа, не само на руском језику, већ и у размерама светске књижевности. У свом друштвено-филозофскoм, психолошком роману „Злочин и казна" Достојевски обрађује различите филозофске теорије, пореди идеале, вредности живота. Родион Романович Раскољников - протагониста романа је бивши студент, приморан да напусти студије због...

Uzeo sam da pročitam Bulgakovljevu „Belu gardu“. S obzirom da su poslednjih dana noći nesnosno tople i da zbog te ponoćne vrućine san teško pada na oči, imao sam dosta vremena za čitanje. Knjigu sam uzimao u ruke onda kada su svi oko mene polegali i utonuli u duboki san. Dok sam čitao „Belu gardu“ u pamet mi dođoše misli koje nisu ama baš ničim direktnim bile izazvane, ili bar ja tako mislim. Podsvest je čudo! Setio sam se moje posete Novodevičkom groblju u Moskvi i obilaska groba ovog sjajnog, čini mi se nikada do kraja shvaćenog pisca. Setio sam se posete i mog čuđenja nadgrobnim spomenikom koji je stajao na njegovom grobu. S obzirom da je radoznalost u isto vreme i lepa, ali i opasna čovekova potreba koja čoveka uvek i na svakom mestu prati, tako sam i ja kao neko ko je po svom umetničkom nagonu rusofil, nakon posete groblju krenuo u potragu za odgonetanjem onoga što videh i što me je zbunilo...Tražih, tražih i nešto pronađoh...Biće da je to ono podsvesno koje se javilo dok sa...

Skoro sam na televiziji imao priliku da pogledam filmski serijal “Zlatno tele“. Ponovo ga repriziraju i ponovo ga gledam Radi se o ekranizaciji satiričnog romana, kojeg sam pročitao mnogo ranije, o čemu ću nešto reći na kraju ove moje beleške, pod istim nazivom, kojeg su tridesetih godina prošlog veka napisali sovjetski pisci Iljf i Petrov. Ono što je interesantno za ovaj roman je to da su pisici uspeli da, u vremenu kad je roman nastao, prevare strogu sovjetsku cenzuru pa je tako ovaj roman ugledao svetlo dana još u vremenu Staljinove vladavine. Dok sam gledao filmski serijal, a ranije u čitanju, smejao sam se spoju satire i komike. Ali, taj smeh je bio i ostao obojen gorčinom. Roman kritički govori, kroz jak satirični jezik o sovjetskoj vlasti, sovjetskim reformama o jednom sistemu koji je kada je ustoličen za nekoga bio sloboda a za nekoga ropstvo. U tom sistemu gde je ideološka forma bitnija od životne sadržine ne čudi postojanje svakondevice u kojoj prevarant hoće da prevari prev...

Sedim, ćutim i slušam... Šema, Jizrael, Adonaj elohenu, Adonaj ehad... Baruhšem kevou malhuta leolam vaed, ve avta et Adonaj, eloeha behol leaveha ufhol Nafšeha, ufhol neodeha... Domine, Deus salutis meae, In die clamavi et nocte coram te. Elongasti a me amicum et proximum, Et notos meos a miseria. Бисмилахир – Рахманир – Рахим! Алах ил Алах! Алаху акбар! Отче наш иже јеси на небесјех, Да свјатитсја имја твоје, да приидет царствије твоје, да будет воља твоја на земљи јакоже на небу; хљеб наш насуштниј дажд нам днес, и остави нам долги нашја јакоже и ми остављајем должником нашим... Sedim slušam i čudim se. Sve je isto, a opet kao da neki ludi vetrovi mute razum. Zagledani u svete knjige ne čujemo glas srca svog. Ne verujemo glasu srca svog. A svete knjige su iste. Isto govore, isto nam kažu...Ništa gore od verovanja u neverje. Teško nama, teško nama i opet teško nama.

Posle nekoliko pokušaja započinjanja ali ne i završetka čitanja Strinbergovog “Mrtvačkog plesa” uspeo sam da sebe dovedem u takvo psihičko stanje da čitanje mogu i okončati. I…Drago mi je zbog toga…Čovek se, ipak, mora pripremiti za čitanje s interesovanjem…Moram priznati da odavno nisam bio impresioniran nekim klasičnim dramskim delom, a da ne potiče sa ruskog govornog područja, kao što mi se to dogodilo nakon čitanja ovog dela. Iako je ovo delo u osnovi naturalističko, primetna je velika alegorija zbog čega mi se u toku čitanja desilo da imam osećaj da u stvari čitam delo koje naginje ka dramskom simbolizmu. Nije mi to smetalo. Naprotiv, čitanje mi je učinilo prijatnijim. Davalo mi je vremena da u toku čitanja predahnem ali, isto tako i da ostanem u sferi naturalističkog. Sama fabula dela je dosta jednostavna, odnos između muškarca i žene, ali ono što je veoma interesantno, bar meni, je to da je Strinberg u stvari kroz prizmu tog odnosa dao jedanu izuzetno snažnu, do temelja uzdrma...

Juče sam sasvim neplanirano, poslom, doputo vao u Sankt Peterburg. Na dva dana sam došao. Posao je obiman, rok kratak kasno predočen. Ništa gore. Odličan recept za dobijanje stresa...Nemam puno vremena za sebe. Žalosno je, ali istinito da ne mogu otići ni u jedno ovdašnje pozorište. To dođe kao neka kazna za neki zločin. Ali, što ne mogu otići u pozorište, već što ne mogu napraviti ni progulku po ovom prelepom gradu. Voze me autom s jednog na drugo mesto kao mečku po vašaru. Uspevam da ukradem deo lepote bivšeg carskog grada, onako kradomice kroz prozore automobila. Sreća je što su dani dugi...Strašno...To prokleto vreme...U smiraj drugog dana a uoči našeg povratka nazad za Moskvu, uspevam da ukradem, teškom mukom, deo vremena i da odem do Aleksandro-Nevske Lavre do Tihonovskog kladbišća. Neko bi mogao pomisliti da sam taj deo ukradenog vremena mogao bolje iskoristiti od posete groblju ali, za mene kao strasnog ljubitelja ruske književnosti ta poseta ima poseban značaj. Zapravo za me...

Da se može neplanirani i nerado primljeni službeni put pretvoriti u prijatno vreme, potvrdio je i moj boravak u gradu Saratovu. Slučajno i ne svojom voljom obreo sam se u tom gradu na četiri dana. S obzirom da sam na taj put nerado krenuo, pretila je opasnost da se ta četiri dana pretvore u pravi košmar. Bio sam spreman na tako nešto. Tako je zapravo i počelo...Doduše i vreme je takvom stanju u velikoj meri kumovalo. Kiša, neki tamni i teški oblaci, kao i mučna tema razgovora sa potencijalnim investitorima uticali su na to da se na mom licu, u prva dva dana boravka u Saratovu, osmeh pojavljivao više kao posledica besa i očaja nego li kao posledica nekog dobrog emotivnog stanja. Na kraju drugog dana, nakon neuspelih pregovora odlučio sam da odem u jedno od pozorišta u ovom gradu i da odgledam neku predstavu. Deformacija iz mladosti je ponovo došla do izražaja...U traganju za tim šta bih mogao odgledati odlučio sam se, iako tekst nisam poznavao, za predstavu „Завтрак у предводителя“ od...

Kao čovek koji je, poodavno, stupio na put kojim hode svi oni koji su postali poklonici “Talijinog hrama“ a šetajući, ne uvek svojom voljom, zemaljskim šarom imao sam priliku da, u potrazi za onim što se na tom putu zove „hrana za dušu“, posetim mnoga mesta i gradove i da u njima vidim „mnoga pozorišna čudesa“, za koja ne bih ni znao da su se desila, i da se dešavaju. Poput nevernog Tom, grešnog li mene, tražio sam uvek potvrdu onog što sam viđao. Izmeriti, ukalupiti, dati mu pravo ime, definisati. Može li se to, zapravo uraditi kada je pozorište u pitanju? Sve što sam stariji i sve što manje znam o pozorištu, sve sam više ubeđen da se ne može, jer je pozorišta umetnost neuhvatljiva, amorfna i ono što je najvažnije da je ona duboka, kao „bez dno“. Da je njeno shvatanje povezano sa onim što rusi nazivaju „čuvstvovanje“. Zašo je to „čuvstvovanje“ pozorišta toliko važno? Zato što jedino tako možete razumeti glasove koji dopiru do vas iz Talijinog hrama; Zato što jedino tako možete uživat...

Ponukan ni sam ne znam čime uzeo sam pre izvesnog vremena u ruke Čehovljeve priče da pročitam. Posle izvesnog vremena ponovo sam se vratio Čehovu. Ranije sam čitao njegove drame koje su svima manje – više poznate, ali sada sam se odlučio za priče ovog velikog ruskog i svetskog pisca. Spomenuću samo neke priče koje sam pročitao: „Brak iz računa“, „Siromaštvo“, „Nemirni gost“, „Zahvalni“, „U vagonu“, „Kvasac“, „Dama s psom“, „Dobri poznanik“, „Ženska sreća“, „Kleveta“, „Krst“,“Ogrozd“, „Zakuska“, „Zadatak“, „Zli dečak“, „Knjeginja“, „Dečaci“, „Što bolje“, „Hirurgija“. Koliko sam usepo da izbrojim Čehov je napisao preko dvestotinečetrdeset priča. Kao što sam bio impresioniran njegovim dramskim tekstovima ništa manje taj impresum nije bio ni posle pročitanih njegovih priča pa se iz tog razloga latih pera da zapišem ono što mi u pamet dođe nakon čitanja priča jer se nikada ne zna šta donosi dan, a šta noć. U stvaralačkom opusu Antona Pavloviča Čehova priče bez ikakve sumnje zauzimaju ...

Данас сам, шетајући Москвом потпуно непланирано учинио једну визиту због које ми је неизмерно драго. Најлепше ствари се дешавају случајно. Заправо мој план за данас је био да посетим Новодевични манастри у Москви. Ради се о једном од најтаријих манастира у овој метрополи. Женски манастир...Одмах ту близу реке Москве. Време је било променљиво, смењивали су се облаци и сунце. Но, без обзира на то, да ли је сунце или облачно, овај манастир увек сија оном исконском лепотом због чега ме уопште није чудио велики број туриста које сам данас овде срео. Манастир је опасан великим, боје цигле окреченим, зидом а у њему се налази ...неколико цркава од које једна заузима центално место, гробови игуманија које су водиле овај манастир у његовој прошлости и прегршт уређених цветних површина. Ту су и конаци за жене, девојке које су свој мир нашле у вом манастиру. Које су себе изопштиле из овог, грешног, света и одлучиле да се до краја свог живота окрену Богу и његовом служењу. Док сам посматрао монахињ...

Завршио сам поновно читање драме Максима Горког „На дну“. Латио сам се поновног читања овог дела пошто сам скоро имао једну расправу с једним мојим познаником управо на ту тему. Расправа је била изузетно интересантна и отворила је нека нова питања, неке нове погледе. Та расправа ме је и понукала да се латим поновног читања ове драме. С обзиром да на маргинама текста бележим, обично, утиске о прочитаном, увидех читајући те белешке да су моја запитаност и размишљања остала иста као и код првог читања. Ова драма је настала пре више од осамдесет година и за све те године њеног постојања није престајала да изазива полемике. Можда ту полемику могу објаснити проблеми, које је сам аутор поставио, а који у разним етапама историјског развоја друштва имају нову актуелност. То објашњава и сложену, противуречну позицију самог аутора. Философски недорађена идеја писца невероватно је добро упрошћена практиком. Крилатица „Човек...то звучи гордо“, узета је из званичне пропаганде времена у којем је пи...

Дуго сам се припремао за један позоришни подухват али никако нисам успевао да га реализујем. Ради се о монодрами коју је за сцену уприличио Гојка Шантића. Зборење, опроштајно поведаније једног од најмудријих Петровића. Нисам имао храбрости да се раније ухватим у коштац са таквим подухватом. С друге стране ни животно искуство ми није дозвољавало да се латим тог посла...Заправо, све треба радити у своје време. Мислим да сада имам довоњно животног наученија за тако што, па самим тим ми се и кураж појавила. Једно с другим иде... Изазов је велики. О обавези да и не говорим...Режија је поверена жени. Ово је први пут да радим са женским редитељем. Једном је и то морало да се деси. Према женама немам никаквих предрасуда...Али ми није било свеједно. У почетку је било не баш угодно, али је временом све дошло на своје место. Сарадња је више него добра. Почели смо да се јако добро разумевамо и да не сметамо једно другом, а опет да идемо заједно ка циљу. Верујемо једно другом! Иако је рад на предс...

Управо сам завршио читање текста Људмиле Разумовске “Драга Јелена Сергејевна“. После драме „Кући!...“ ово је други текст од овог драмског писца који сам имао прилике да прочитам. Морам искрено рећи да ми се оба текста дојме. Оставила су на мене утисак. И то онако баш јак. Нећу крити сузе су биле гост у мојим очима. Међутим, у овом свом осврту сачињеног мојом мастионицом и мојим пером нећу писати о текстовима Људмиле Разумовске о њима ће паметнији људи од мене имати много више шта да кажу. Мене је више заинетресовала она као индивидуа... Спој жене и драмског писца...Док сам боравио у Русији имао сам прилику да погледам један интервју који је са њом урађен. Оно што је интересантно јесте то да се ради о великом сањару који је постао драмски писац. Додајем овоме још женски писац као отежавајућу ствар пошто није баш чест случај да се сусрећемо са женама као драмским писцима. Ради се о жени која је у себи успела да помири нимало лаке задатке а то је да у исто време буде женствена, шармантна...

Biti u Moskvi, a sebe smatrati za ljubiteljem pozorišta i ne otići odgledati predstavu „Majstor i Margarita“ u Teatru na Taganjki je tolika greška da će te se zbog nje celog života kajati, bez obzira da li volite Bulgakova ili ne, bez obzira da li ste čuli za Jurija Ljubimova ili ne. Zašto? Zato što je ta predstava postala sinonim, zašto ne reći u svetskim okvirima, za pozorišni spektakl u pravom smislu te reči. Ako tom aksiomu dodam da sam, kao što jesam, rusofil kada je u pitanju kako prozno, tako i dramsko rusko stvaralaštvo, onda bi greška bila nenadoknadiva. Pošto sebi ne bih mogao da oprostim takvu grešku otišao sam da pogledam ono što je, kako su ga ruski mediji nazvali, „patrijarh ruskih reditelja“ uradio. Otišao i posle viđenog danima nisam znao šta da kažem. Ostao sam nem pred onim što sam video. Mom prijatelju Darku, inače velikom pokloniku Bulgakova nisam mogao, bolje rečeno nisam umeo da prenesem sve te utiske koje sam poneo sa predstave „Majstor i Margartita“. Za ovu bele...

Juče sam gledao „Hamleta“ u Koljadinoj režiji. I...? Nakon onoga što sam video nisam siguran da sam ovakvo rediteljsko tumačenje, ovog Šekspirovog dela razumeo. Bolje bi bilo reći da ga nisam skoro ništa razumeo...Kad ovo kažem mislim na scenski jezik. Od Šekspira, onako kako ga je Koljada isčitao, nije ostalo ni kamena na kamenu. Čak i slovo „Š“ u imenu pisca je dovedeno u pitanje...Već prva rečenica koja se sa scene čula „Ko ide?“ dala je naslutiti kakva će predstava biti. Bila je to potpuna razgradnja ovog dela u svim segmentima. Umesto klasične predstave video sam altenativno pozorište u bitefovskom stilu. Predstavu u kojoj je igra zamenila govor u dobrom delu predstave. Jedan potpuni ekscentrični pristup. To nije sporno, reditelji imaju prava na tako nešto, ali se postavljalo pitanje čemu sve to i zašto sve to? Moja potajna želja da ću videti jedno novo tumačenje hamletovske dilete, pretvorila se u spoznaju da sam posle predstave imao ispred sebe sada Koljadinu pozorišnu trilemu. ...

Постоји једно место у роману „Браћа Карамазови“ код којед, кад год се латим читања овог дела, увек застанам, и поново се, безброј пута, њему враћам. То је мисао о лепоти, коју изриче најстарији од браће, Дмитриј. Враћам се прочитаном и размишљам колико истине има у тој исповести. У свакој њеној реченици. Много питања а одговора нема...Као да је свако од нас ту исповест изустио сад, овог тренутка где год да је, и ма ко год да је. Мисао почиње лепотом а завршава се болом. Биће да у лепоти чучи бол, да једно без другог не иде. Човек ће због лепоте и све зарад лепоте учинити све...А лепота је... „...страшна језива ствар! Страшна је јер је још нико није докучио нити ће то ико моћи, зато што Бог стално ставља пред нас нове загонетке. У лепоти се сусрећу две обавале и све супротности постоје упоредо. Ја нисам учен човек, брате, али сам моного о овоме размишљао. Заиста, тајнама нема краја! Много је у животу непознаница за човекова нејака плећа. Решавамо их како знамо и умемо и опет смо на сув...

Sad posle svega mogu reći da ne pamtim da sam nekada imao toliku želju, potrebu da jedan lik koji tumačim svojim igranjem na sceni toliko branim, kao što je to bio slučaj sa likom Bega Pintorovića u predstavi “Hasanaginica“...Želja, potreba ali i neizmerno zadovoljstvo...To je bilo prosto fascinantno...Ali ta želja, potreba nije povezana samo sa zadatkom glumca da na sceni ima obavezu da lik koji tumači odbrani, već je ona mnogo dublje povezana sa dubokim, ličnim osećanjem da ako niste u stanju da odbranite lik onda niste u stanju ni da odbranite sebe. Ako niste u stanju da razumete druge, onda ne možete ni sebe razumeti niti očekivati da vas drugi razumeju...Ako ne možete da razumete postupke drugih, tada ne možete da shvatite ni svoje postupke. Nema isključive podele na crno – bele ljude, na dobre i loše, na pozitivne i negativne. Nema!...Sve je to nekako prošarano. Te podele su toliko uslovne da ukoliko ih prihvatite kao gotovu formu onda ste upali u veliku zabludu...„Sve ima veze ...

Sinoć sam se ponovo družio s Dostojevskim. Druženje nam je upriličuo Andžej Vajda u Moskovskom teatru „Savremennik“. On je govorio o „Zlim dusima“ a ja sam nemo posmatrao kako se pozorišna čarolija odigrava pred mojim očima...U pozorište sam došao namerno dosta rano. Nikada ranije nisam bio u ovom teatru pa sam hteo da ranije dođem i da posedim u njemu onako neobavezno, opušteno čisto da osetim atmosferu u ovom pozorišnom hramu. Do početka predstave sedeo sam, gde drugo do u pozorišnom bifeu. Atmosfera je bila baš ona boemska. Klubom se širila muzika ruskih šansona, oko mene nasmejana lica gostiju, dim od cigareta je stvarao blagi osećaj izmaglice, na stolovima stakančiki i butilke piva. Bilo mi je nevereovatno lepo. Taj osećaj me je pratio do početka predstave. Bila je to dobra uvertira za ono što ću videti. Ovaj put kupio sam karte za najlepša mesta u pozorištu. Blago izdignuti parter. Mesto je bio takavo da je obezbeđivalo potpunu prglednost i čujnost. Prelistavajući afišu za preds...

Pre nekog vremena imao sam priliku da odgledam predstavu „Mrtve duše“, u režiji Ljubosava Majere. Dugo sam posle toga razmišljao o viđenom, ali ne o tome kakva je predstava bila - mada bi se i o tome moglo govoriti! - već o rediteljevoj ideji da se u predstavi spoje ideje Dostojevskog i Gogolja u jedno. Cela priča mi se učinila veoma inetresantnom. Problem čoveka - kako da se on razume? Šta je istinito u čoveku – večno u ljudima? Samo su neka od pitanja na koja nam nauka ne može pružiti odgovore. Put do tih odgovora vodi nas od Dostojevskog do Gogolja. Bar ja tako misli. Dostojevski, "psiholog nad psiholozima kako ga je nazvao Cvajg, uspeo je da osvetli čoveka do najsitnijih njegovih psiholoških pora, bežeći od konformizma, dajući odgovore kako razmeti čovekovu prirodu. S druge strane, Gogolj je pokazao svetu ljude koji u sebi gase Božiju iskru, ljude s mrtvom dušom. Kad kažem da je Dostojevski težak za čitanje, ništa novo nisam rekao. Težak je zato što njegovi junaci na ...

Sve što sam stariji i što duže obitavam u pozorištnom svetu, sve više razmišljam o onoj balzakovskoj sintagmi koja glumca poput najboljeg zavodnika približava kurtizani. Gledajući na televiziji raznorazne serije, filomove, političke nastupe ili neke šou emisije često, rekao bih prečesto sebi postavljam jedno te isto pitanje; Prodaje li glumac svoj dar, svoj talenat? Ili ga, jednostavno rečeno, stavlja na izvolte kao prostitutka? Čvrstog i jasnog odgovora nemam. Odgovora nemam, ali postavljam sebi pitanje; Od kuda da se u meni javilo jedno takvo razmišljanje? Mora da postoji razlog...biće da je jedno takvo razmišljanje proisteklo iz saznanja da u glumcu podjednako obitava i ličnost i bezličnost. Da!...Postojanje ta dva stanja stvaraju mogućnost da se podilazi, korumpira, ponižava, prostituira. A sve to zarad zabavljačkih, ideoloških, pomodnih i glamuroznih potreba. Aplauzi i salve smeha koje glumci ponešeni tim potrebama dobijaju, svojim nastupom na masovnom tržištu pretvaraju ih u prot...

Kada je počeo rad na roman-poemi “Mrtve duše“ Gogolj je svojevremno zapisao: „ Cela Rusija će biti u njoj“. Sa koliko ozbiljnosti se Gogolj pripremao za pisanje ovog dela svedoči i to da je kao pripremu za rad pristupio izučavanju istorije ruskog naroda, od samih početaka. Rezultat takvog rada pretočio se u živu, poetičnu formu romana „Mrtve duše“. Ni na jednom svom delu koje je napisao, računajući i komediju „Revizor“, Gogolj nije radio s takvom verom u ono što stvara kao što je to radio u pisanju „Mrtvih duša“. Ni jednom svom drugom delu on nije posvetio toliko dubokog stvaralačkog razmišljanja, vremena i napornog rada. Osnovna tema poeme-romana je Rusija. Njena sadašnjost i budućnost. Njena sudbina. Strasno verujući u bolju budućnost Rusije, Gogolj bespoštedno kritikuje „seoski život“ smatrajući sebe jednim od nosilaca visoke istorijske svesti i tvorca duhovnih vrednosti. Način pisanja potvrđuju gore izneto: junaci poeme nisu toliko ništavni, koliko predstavljaju otelovljenje ...