SVE SE OSLOBODILO, SVE SE PREOBRAZILO

Sad posle svega mogu reći da ne pamtim da sam nekada imao toliku želju, potrebu da jedan lik koji tumačim svojim igranjem na sceni toliko branim, kao što je to bio slučaj sa likom Bega Pintorovića u predstavi “Hasanaginica“...Želja, potreba ali i neizmerno zadovoljstvo...To je bilo prosto fascinantno...Ali ta želja, potreba nije povezana samo sa zadatkom glumca da na sceni ima obavezu da lik koji tumači odbrani, već je ona mnogo dublje povezana sa dubokim, ličnim osećanjem da ako niste u stanju da odbranite lik onda niste u stanju ni da odbranite sebe. Ako niste u stanju da razumete druge, onda ne možete ni sebe razumeti niti očekivati da vas drugi razumeju...Ako ne možete da razumete postupke drugih, tada ne možete da shvatite ni svoje postupke.

Nema isključive podele na crno – bele ljude, na dobre i loše, na pozitivne i negativne. Nema!...Sve je to nekako prošarano. Te podele su toliko uslovne da ukoliko ih prihvatite kao gotovu formu onda ste upali u veliku zabludu...„Sve ima veze sa svim“...Čvrsto verujem da se čovek ne rađa da bi bio loš. To je prosto nemoguće...Kako čovek može reći za bebu ili dete uzrasta od dve tri godine da je ono loše...Ili da će ono biti loš čovek....Ne, nemoguće...Ako neko i postane loš, crn, negativan onda se postavlja pitanje šta ga je dovelo do tih osobina. Puno elemenata ima koji čoveka mogu dovesti do takvog stanja...Vaspitanje, društveni rituali, obmane i zabrane, zabune,...Sve to zajedno i tekako utiče na formiranje čoveka i njegov odnos prema drugima, prema životu i njegovim vrednostima...Dok sam radio na liku Bega Pintorovića razmišljao sam o njemu. Za mene je taj lik bio živ, postojao je...Postoji...Dobro smo se upoznali...Imao sam opravdanja za njegove ambicije, za njegove strahove, za njegov identitet, za njegove želje...Nalazio sam opravdanja za njegove postupke...Nije to bilo pravdanje bez argumenata. Ne, naprotiv ti argumenti su se nalazili u saosećanju sa njim. Nalazili su se u traganju za tri beskonačne linije koje se celog života približavaju i udaljavaju ali se nikako ne dodiruju...Onoga što je čovek želeo da bude, onoga što je mislio da je i onoga što jeste. Čak i nove okolnosti koje je reditelj tokom rada na predstavi pred ovaj lik postavljao nisu mogli da umanje svu snagu iskrenog saosećanja sa tim likom...Znaj Beže Pintoroviću da ništa nije moglo da otupi oštricu moje odbrane tvojih reči ....

"Svi otišli na spavanje...

Ne moram više ni s kim da razgovaram,

nikog da gledam, da trpim, da nadmudrujem!

Ne moram da budem ni brat, ni beg, ni podanik,

ni dovitljiv, ni razuman, ni jak!

Sve mi je konopce s ruku odrešio mrak!

Nema ljudi, samo drveće,

osećam u sebi drugi razum, druge moći,

ništa me ne steže,

dišem punim plućima,

slobodno letim preko vode,

sijam, ko da sam s mesečinom u braku!

Sve se oslobodilo, sve se preobrazilo, u mraku!

Noćas sam snažan, svemoćan,

i slobodan po drugim zakonima!

Kako sam samo lep

u času kad me niko ne vidi!

Tuđi mi pogledi menjaju lice,

daju mi drugi oblik,

trpaju mi drugi jezik u usta!

Sutra ću opet ustati kao glupak,

koji se upinje da se pokaže pametan,

ko slabić koji bi da se pokaže jak!

Gde zorom nestaju blaga koja nam donosi mrak?

Samo noću mogu od sebe da odahnem!

Ovo carstvo noću nije sultanovo,

miris cveća je jači od njegove konjice!

Noću ni Bagdad nije daleko, ni Indija,

ni ljudi iz drugih vremena!

Noću nema ni mene, ni Hasanage!

Je li Hasanaga Hasanaga i kad spava?

Je li Pintorović Pintorovićeva maska?

Svako u svom budžaku;

svukli smo odela, izuli cipele,

dunuli u sveću, legli, izašli u vrt,

i odmaramo se od svojih lica,

u mraku..."

Sećam se da je na jednom festivalu, jedan od članova žirija nakon odgledane predstave u toku razgovora rekao: „Nisam više siguran da lik Bega Pintorovića treba mrzeti“...Boginjo Talijo zadatak sam ispunio...Primi me pod tvoje skute do nekog novog izazova i zadatka. Do neke nove spoznaje.

Oktobar, 2004.