Uzeo sam da pročitam Bulgakovljevu „Belu gardu“. S obzirom da su poslednjih dana noći nesnosno tople i da zbog te ponoćne vrućine san teško pada na oči, imao sam dosta vremena za čitanje. Knjigu sam uzimao u ruke onda kada su svi oko mene polegali i utonuli u duboki san. Dok sam čitao „Belu gardu“ u pamet mi dođoše misli koje nisu ama baš ničim direktnim bile izazvane, ili bar ja tako mislim. Podsvest je čudo! Setio sam se moje posete Novodevičkom groblju u Moskvi i obilaska groba ovog sjajnog, čini mi se nikada do kraja shvaćenog pisca. Setio sam se posete i mog čuđenja nadgrobnim spomenikom koji je stajao na njegovom grobu.
S obzirom da je radoznalost u isto vreme i lepa, ali i opasna čovekova potreba koja čoveka uvek i na svakom mestu prati, tako sam i ja kao neko ko je po svom umetničkom nagonu rusofil, nakon posete groblju krenuo u potragu za odgonetanjem onoga što videh i što me je zbunilo...Tražih, tražih i nešto pronađoh...Biće da je to ono podsvesno koje se javilo dok sam čitao „Belu gardu“...Kada je 1940. godine Bulgakov umro, njegovo telo je bilo spaljeno i sahranjeno na Novodevičkom groblju. Sahranjen je među grobovima istaknutih i znamenitih glumaca tog doba. Sahranjen je bez krsta i bilo kakvog drugog obeležija. Dugo je na njegovom grobu stajala samo trava u obliku pravougaonika. Jelena Sergejevna je želela da spomenik koji će se podići bude dugovečan , ničim ne nametljiv i bez ikakvog obeležija. Tako šta u ono vreme je bilo tečko naći. Dok je obilazila raznorazna mesta tražeći nekakav kamen ili ploču za spomenik Bulgakovu, Jelena Sergejevna, udova Mihaila Afanasjeviča, je u jednoj jami primetila poveći komad mermera koji je svetlucao. Na tom komadu mermera stajalo je ispisano Golgota. Bila je zbunjena jer nije znala o čemu se radi. Tek kasnije su joj objasnili da su ti komadi mermera zapravo, ostaci Gogoljevog spomenika, Golgota s krstom, koji je stajao na grobu Gogoljevom u Danilovskom manastiru. Simbolika više nego jasna. Spomenik više nego primeren životu Gogoljevom. Podesećanje na mesto gde je stradao Hristos. Kada su Gogoljevi posmrtni ostaci tridesetih godina prošlog veka preneti na Novodevičko groblje tada je izrađen novi spomenik za ovog velikog ruskog pisca. Spomenik je uradio arhitekta Tomski u obliku biste, ispod kojeg sam sasvim se dobro sećam, postavio buket crvenih ruža. Stari spomenik Golgota s krstom je porušen a ostaci bačeni u jamu. Upravo te ostatke je videla Jelena Sergejevna. Na njen zahtev ti ostaci su izvučeni iz jame. Dovučeni su do Bulgakovljevog gorba i duboko su zaronjeni u zemlju nad grobom. To je zapravo onaj, za mene, čudnog oblika spomenik koji videh na Novodevičkom groblju, ispod kojeg takođe položih cveće. Položih prelep buket belih rada.
Prst sudbine ili nešto drugo? Niko to ne zna. Tek eto desilo se da je Mihail Afanasjevič Bulgakov uradio do sada, siguran sam da će to još dugo tako ostati, najbolju dramatizaciju Gogoljeve poeme „Mrtve duše“, a da je za uzvrat Gogolj ustupio svoj kamen sa krstom Bulgakovu. Desilo se upravo onako kako je Bulgakov u jednom od svoji pisama razmišljajući o Gogolju napisao: „Učitelju, pokrij me tvojom tučanom kabanicom“. Rečeno – obistinjeno!
Коментари
Постави коментар