О ЗЛОЧИНУ И КАЗНИ...

Јутрос рано сам завршио поновно читање романа „Злочин и казна“ ( „Преступление и наказание“ ). С обзиром да је данас нерадни дан могао сам себи тако нешто приуштити, без бојазни да ће се то ноћно дружење с књигом лоше одразити на моје ангажовање на послу. Леп, и не тако топао летњи дан измамио ме је да одем у шетњу. Отишао сам у „Царицино“ по мени једно од најлепших излетишта у овом многомилионском граду. Размишњао сам о роману. Попут импресиониста који су ловили светлост, ја сам у тој шетњи ловио и бележио своје мисли о прочитаном, које су попут лептира неmirno летеле...

Фјодор Михајлович Достојевски је, бар по мени, један од највећих мајстора психолошког романа, не само на руском језику, већ и у размерама светске књижевности. У свом друштвено-филозофскoм, психолошком роману „Злочин и казна" Достојевски обрађује различите филозофске теорије, пореди идеале, вредности живота. Родион Романович Раскољников - протагониста романа је бивши студент, приморан да напусти студије због недостатка новца, који живи у најсиромашнијим четвртима у Санкт Петербургу. Али, он је у исто време и интелигентан човек, личност способна да процени реални свет.

Жеља за налажењем потврде размишљања по којој постоје две врсте људи „они који имају право“ и „они који су гнусна створења“ просто провејава из овог романа. Подела на „обичне“ и „необичне“ људе. Обични њуди су они који су намењени репродукцији, умножавању света а необични су они који владају светом којима је све допуштено који су досегли висине и којима је допуштено на том путу униште све и сваког зарад својих циљева. Да ли је Раскоњников представник прве или друге групе људи? Одговор на то питање он може добити тек ако сам почини злочин убије криминалну старицу, лихварку. Жеља да себи и другима олакша живот. „За једну смрт сто живота у замену“ каже Раскољников. Све иде по плану сведока нема - сумња пада на другог човека. Али, људска природа га води. Савест почиње да мучи Раскољникова. Постаје раздражљив, сумњичав на ивици нервног слома.

Смрт старице није донела срећу ни њему нити некоме за кога је он мислио да ће донети. Почиње да развија терорију да треба да мрзи све оне које воли. Та теорија га почиње одвајати од људи. Грижа савест постаје тежа од најстроже казне за учињени злочин. Нечовечна идеја полако почиње да убија херојске мисли Раскољникова. Колапс теорије почиње да се догађа након састанка са Соњом. Након убиства старице целокупна његова суштина, његова добра осећања, као што су сасосећање, љубазност, брига о ближњем, дарежљивост су почели да протестују против злочина над његовим умом. Поносан, арогантан, одсечен од света, Раскољников одлази тамо где је једино могао да и да оде и да повери своју тајну, одлази код Соње, жени блудници која је такође починила злочин али над собом. Међутим, Соња је духовно много већа од Раскољникова. Она у себи носи хришћанске идеје праштања и смирења. Носећи те идеје у себи она наговара Раскољникова да иде да се исповеди. Али исповест није теорија јунака и он више не може да прати Соњу. Коначан слом идеје дешава се у сну јунака, сну који негира његову теорију. У последњем сну види сопствено уништење. Раскољников одлази у полицијску станицу и признаје злочи. Бива осуђен и послат на робију. Соња га прати и на том путу. У затвору се дешава морални препород јунака приче. Напушта своју теорију и враћа се хришћанским вредностима које проповеда Јеванђеље. Схвата да се срећа не може градити на злочину. У свом роману Достојевски није хтео да прикаже баналну причу о убиству већ је пишући своје дело стварао слику искуства и патњи учиниоца убиства. Достојевски за разлику од Толстоја, развија ликове у сталној потрази за смислом живота настојећи да кроз причу пронађе извор порекла оног нехуманог у човеку, онога што код човека развија нехуману теорију, да покаже све штетне последице такве теротије на људе. У свом психолошко-филозофско- социјалном роману „Злочин и казна“ Достојевски оштро критикује буржоазију која својим односом према човеку не ствара само видњиво зло, већ ствара много горе и дубње зло које се јавља у дибини људске свести. То се десило и са Раскољниковом. Убисто се претвара у бунт против стања, против сиромаштва, против беде у бекство из сандука у којем се људи, жељни живота, сахрањују. Жеља за променом свог живота, судбине мајке и сестре кроз промену целокупног постојећег поредка ствари. Ту лежи смисао протеста, ту лежи његов бунт. На ред су дошле неправде. Зато и убија старицу у којој је видео метафору таквог неправедног стања. Због племенитих намера постаје злочинац и и бива кажњен за злочине. Живот му нуди лекцију, која се састоји у моралној агонији коју је доживео после је почињног убиства. Достојевски истражује свест и подсвест јунака. Подсвест јунака приче каже да након убиства старих жена јунак почиње убијати сам себе, почиње убијати своју душу. Због изражајности ове идеје Достојевски у роману уводи снове и визије јунака. Зло никоме није дозвољено.

После убиста Раскољников је константно изложен физичким и психичким болестима. Понекада не може из кревета да устане. Експеримент је био узалудан, потврда његовог оправдања није дошла. Он схвата да експеримент није успео. Покушај, да се докаже да су Наполеон и Месија једно те исто, није добио портврду. Тиранин и добротвор не могу бити у исто време у једној особи. Он схвата колико је његова идеја неисправна, па сам закључује да је за почињени злочин добио казну али, да та казна не може да га ослободи моралне патње због почињеног убиства. Раскољников напушта своју антиљудску, антихуману теорију покушавајући да се окрене новом животу али, како каже Достојевски - то није крај приче. Дакле, писац у свом роману поручују да ма колико год намера била племенита не умањује тежину злочина. Неприхватљиво је људском друштву да развија теорију по којој ће се нешто рушити тако што ће се појединцу ускратити право на живот, право да постоји.

У хватању лептира нисам ни приметио да је сунце већ поодавно променило свој положај на летњем небу. Да ли сам успео да ухватим лептира не знам...Сутра је нови дан...Сутра почиње нови лов.

Јул, 2007.