ZLATNO TELE NEŠEG DOBA

Skoro sam na televiziji imao priliku da pogledam filmski serijal “Zlatno tele“. Ponovo ga repriziraju i ponovo ga gledam Radi se o ekranizaciji satiričnog romana, kojeg sam pročitao mnogo ranije, o čemu ću nešto reći na kraju ove moje beleške, pod istim nazivom, kojeg su tridesetih godina prošlog veka napisali sovjetski pisci Iljf i Petrov. Ono što je interesantno za ovaj roman je to da su pisici uspeli da, u vremenu kad je roman nastao, prevare strogu sovjetsku cenzuru pa je tako ovaj roman ugledao svetlo dana još u vremenu Staljinove vladavine. Dok sam gledao filmski serijal, a ranije u čitanju, smejao sam se spoju satire i komike. Ali, taj smeh je bio i ostao obojen gorčinom.

Roman kritički govori, kroz jak satirični jezik o sovjetskoj vlasti, sovjetskim reformama o jednom sistemu koji je kada je ustoličen za nekoga bio sloboda a za nekoga ropstvo. U tom sistemu gde je ideološka forma bitnija od životne sadržine ne čudi postojanje svakondevice u kojoj prevarant hoće da prevari prevaranta koji je pak pre toga prevario društvo pa po tom osnovu došao do bogatstva. Lopov pljačka lopova koji je pre toga opljačkao narod. U ovakivim situacijama logički sled nalaže sledeći način razmišljanja; Ako je neko moga da opljačka narod, onda ja mogu da opljačkam tog što je opljačkao narod, ali isto tako i neko drugi može mene da opljaka koji sam opljačkao onoga koji je opljačkao narod. To je začarani krug apsurda i degradacije pravih sistema vrednosti. Ono što je najstrašnije je saznanje da svako vreme, svako društvo ima svog Bendera, svog Šuru, svog Panikovskog, svog Adama Kozljeviča, svog Korejku. Svako od njih, u okviru svog esnafa, traži svojih pet minuta da dođe do cilja. Želi ostvarivanje svojih snova. Svaki od njih ima svoj cilj. A ciljevi su im isti, doći do bogatstva. Doći do novca koji daje moć. Po onoj narodnoj cilj opravdava sredstvo, sve je dozvoljeno. Priča je toliko univerzalna da je njena univerzalnost takva da je ne samo da je prevazišla prošlost i sadašnjost, već je zakoračila i u budućnost. Bez obzira da li čitate roman ili gledate film ne možete se otrgunti utisku da su asocijacije na našu svakodnevicu i brojne i mnogostruke. Vraćam se na početak ovog mog pisanija. Roman sam imao prilike da pročitam početkom devedesetih godina, sad je to već dosta davno, kao student. I tada sam, u tim prilikama koje su nas okruživale, čitajući ga nalazio toliko sličnosti naše svakodnevice sa radnjom romana. Priča traje...Treba li primera za tu tvrdnju? Ne! Svako od nas to vidi i oseća.

Zlatno tele je nastalo davno u doba Mojsija, nastalo je u podnožiju Sinajske gore i evo sve do današnjih dana je opstalo. Nastalo je kao ljudska potreba, kao ljudski nagon. Nastalo je kao predmet obožavanja i klanjanja. Zlatno tele je i danas tu. Ne samo što je opstalo već se ono kroz vekove podgojilo i raskrupnjalo. Niko nije spreman da uništi zlatno tele koje tako lepo sija, čiji sjaj zaslepljuje oči. Možda će jednog dana zlatno tele samo, od svoje gojaznosti i uhranjenosti, pući i rasprsnuti se u hiljade komada. Zlatno tele će samo sebe uništiti. Šta će biti posle...O tome niko neće, ne želi da razmišlja.