SATIRIČNO PSEĆE SRCE

Kompletna priča koju je Bulgakov ispričao u svom delu “Pseće srce” odnosi se na samu ideju Ruske revolucije, “probuditi” društvenu svest proletarijata. Šarikov, glavni junak u ovom delu, predstavlja alegorijsku sliku ruskog lumpen proletrijata, koji neočekivano dobija veliki broj prava i sloboda, ali koji veoma brzo otkriva lični interes u tim pravima i slobodi. Koristeći dobijeno, a ponešen ličnim interesima predstavnik tog staleža, Šarikov, kreće ka penjanju na društvenoj lestvici koristeći instrumente izdaje i uništavanja protiv onih koji su mu ta prava dali, protiv svih onih koji mu smetaju u tom napredovanju, isto onako kao što pas lutalica ubija druge životinje koje mu se nađu na putu.

Cela priča ovog dela izgleda veštačka, bez spoljne intervencije pa je stoga sudbina osnivača Šarikova neminovna. Prosto se nameće razmišljanje da je ovo Bulgakovljevo delo uvod, ili bolje rečeno predviđanje masovnih represalija koje su u sovjetskoj Rusiji usledile tridesetih godina prošlog veka. Bulgakovljevo “Pseće srce“ definitivno se može okarakterisati kao izuzetno jaka politička satira uperena ka rukovodstvu sovjetske vlasti sredinom dvadesetih godina prošlog veka. Primera koji potkrepljuju takvu tvrdnju u ovom delu ima mnogo. Navešću samo neke, tako na primer sredsvom alegorije Bulgakov kaže da prof. Preobraženski ( Lenjin ) ni sam ne zna odgovore na neka pitanja kako zemlju transformisati, da je njegov asistent i desna ruka dr. Bormental ( Trocki ) u konstantnom sukobu sa Šarikovim ( Staljin) a da asistent Zina ( Zinovjev ) ne zna da li da pomogne dr. Bormentalu oko sukoba sa Šarikovim ili ne, rukovodeći se u toj dvojbi ličnim interesima. Sovjetska cenzura nije blagonaklono gledala na ovo Bulgakovljevo delo pa se tako desilo da je prilikom njegovog javnog čitanja, u prisustvu partijskih cenzora, konstatovano da njegovo objavljivanje može imati negativne posledice po razvoj sovjetskog društva jer u sebi nosi štetne posledice. U cilju prevencije sovjetska vlast je rukopis dela “Pseće srce” konfiskovala, da bi isti bio vraćen autoru krajem dvadesetih godina prošlog veka na intervenciju Maksima Gorkog. "Pseće srce" je  prvi  put  štampano  početkom  tridesetih godina prošlog veka kada su se već uveliko izdešavale stvari o kojima je Bulgakov govorio u ovom svom delu. Biće da je Mihail Afanasjevič pored spisateljskog i besedničkog dara, u sebi posedovao i dar predviđanja. Ovakva tvrdnja nije bez osnova. Mala digresija, kada je pred sam kraj svog života, znajući da je vreme smrti blizu, ispijao čašu hladne vode, ništa drugo nije ima da ponudi, sa njegovim prijateljem Sergejom Vasiljenkom izgovorio je: „ Mogu vam čak i reći kako će biti. – ležaću u kovčegu a kada počnu da me iznose, evo šta će se desiti: pošto je stepenište usko, moj kovčeg će početi da okreću i on će desnim uglom udariti u vrata Romašova, koji stanuje sprat ispod mene.“ Sve se zapravo desilo onako kako je Bulgakov govorio. Ugao njegovog kovčega udraio je u vrata dramskog pisca Borisa Romašova...Sahranili su ga. Postao je besmrtan kao i njegovo satirično delo „Pseće srce“.