ČUVSTVOVATI U BEZ DNU

Kao čovek koji je, poodavno, stupio na put kojim hode svi oni koji su postali poklonici “Talijinog hrama“ a šetajući, ne uvek svojom voljom, zemaljskim šarom imao sam priliku da, u potrazi za onim što se na tom putu zove „hrana za dušu“, posetim mnoga mesta i gradove i da u njima vidim „mnoga pozorišna čudesa“, za koja ne bih ni znao da su se desila, i da se dešavaju. Poput nevernog Tom, grešnog li mene, tražio sam uvek potvrdu onog što sam viđao. Izmeriti, ukalupiti, dati mu pravo ime, definisati. Može li se to, zapravo uraditi kada je pozorište u pitanju? Sve što sam stariji i sve što manje znam o pozorištu, sve sam više ubeđen da se ne može, jer je pozorišta umetnost neuhvatljiva, amorfna i ono što je najvažnije da je ona duboka, kao „bez dno“. Da je njeno shvatanje povezano sa onim što rusi nazivaju „čuvstvovanje“.

Zašo je to „čuvstvovanje“ pozorišta toliko važno? Zato što jedino tako možete razumeti glasove koji dopiru do vas iz Talijinog hrama; Zato što jedino tako možete uživati u lepoti tog hrama, u lepoti njegovih hodnika, svečanih sala pa čak i najzabitijih njegovih mesta; Zato što će vas pomoću njega svetlost koja dopire iz hrama obasjati, a ne oslepeti; Zato što se pomoću njega nikada nećete izgubit u gustom lavirintu puteva koji krivudaju po njemu, otvarajući bezbroj otvora koji prete da vas odvedu u nepovrat; Zato što će te se pomoću njega odbraniti od svih glasova obmane koji vas, poput glasa „nimfi“, prizivaju da stupite svojom nogom u privid lepote; Ako uspete da u sebi razvijete takav odnos prema pozorištu, onda ste uspeli da stupite u red odabranih od mnoštva zvanih. Kada uspete, ako uspete, da sebe preobratite u red odabranih tada će te sami sebi reći, povrh svih godina gledanja u pozorište - koliko sam malo video i koliko sam željan pozorišta.

Nije uvek lako sa sebe zbaciti ne pozorišne haljine sa kojima ste se godinama ogrtali, nije nimalo bezbolno oprati svoje „Prljave ruke“ kojima ste, po pozorištu šarali, nije lako otrgnuti se od zabluda koje su vas godinama pratile, nije lako…Jer kad sve to uradite tada postajete, što bi rekao Meša Selimović „Go čovijek“. Taj osećaj slobode, sa kojim se odjednom suočite i koji vam u početku biva nelagodan i stran, će vam omogućiti da sasvim spokojno bez predrasuda i grča, i ono što je najvažnije sa uživanjem, budete u pozorištu. Tada se možete predati čarima lepote koju vam priređuje „Dobri čovek iz Sečuana“, shvatiti „Hamletovsku dilemu“ i „ Zapise iz mrtvog doma“ u sebi istinski poput Dostojevskog tragati za bogom i đavolom, saosećati sa „Poniženim i uvređenim“, razumeti “Braću Karamazov” i taktove “Mrtvačkog plesa", ostaviti na miru „Mrtve duše“, ne bojati se „Revizora“. Svi se oni zajedno, sa nebrojeno mnogo ostalima, nalaze u toj dubini u tom „bez dnu“. Sa takvim svojim „čuvstvovanjem“ pozorišta sigurno je jedno, da se više nećete uklapati u „svraćajuće goste pozorišta“ i uvidećete da iz „Proklete avlije“ ima izlaza.

Jedan moj poznanik sa kojim sam imao priliku i čast da jedno vreme sarađujem u pripremanju pozorišnih predstava, u jednoj od afiša za svoju predstavu je napisao: „...Pozorišna predstava je lov na leptira i zato, svako tumačenje predstave išlo bi na uštrb lepote tog lova“. Koliko istine u toj rečenici ima! Kao da je u njoj sažeta cela priča o „čuvstvovanju“ pozoričta. Moram priznati da tada, tako napisanu rečenicu nisam razumeo, nisam razumeo na pravi način. S protokom vremena i sa rađanjem osećaja da đavoslko ostrvo ne može biti moje ubežište, ta mi je rečenica postala jasna. Čudno, ali istinito! Zbog toga ako hoćemo istinski uživati u tom lovu onda se samo, bez bojazni i straha, treba prepustiti da nas pozorični jezičak iz „bez dna“, uhvati i uvuče u svoja njedra predstavljajući nam tamo sve lepote „Talijinog hrama“.

”Rekao bih, pozivajući za svedoka vreme, početak i svršetak svega, da…” nije svaki čovek uvek na gubitku.