SMRT I PLES

Posle nekoliko pokušaja započinjanja ali ne i završetka čitanja Strinbergovog “Mrtvačkog plesa” uspeo sam da sebe dovedem u takvo psihičko stanje da čitanje mogu i okončati. I…Drago mi je zbog toga…Čovek se, ipak, mora pripremiti za čitanje s interesovanjem…Moram priznati da odavno nisam bio impresioniran nekim klasičnim dramskim delom, a da ne potiče sa ruskog govornog područja, kao što mi se to dogodilo nakon čitanja ovog dela. Iako je ovo delo u osnovi naturalističko, primetna je velika alegorija zbog čega mi se u toku čitanja desilo da imam osećaj da u stvari čitam delo koje naginje ka dramskom simbolizmu. Nije mi to smetalo. Naprotiv, čitanje mi je učinilo prijatnijim. Davalo mi je vremena da u toku čitanja predahnem ali, isto tako i da ostanem u sferi naturalističkog. Sama fabula dela je dosta jednostavna, odnos između muškarca i žene, ali ono što je veoma interesantno, bar meni, je to da je Strinberg u stvari kroz prizmu tog odnosa dao jedanu izuzetno snažnu, do temelja uzdrmavajuću, kritiku građanskog braka. Čini mi se s punim pravom! Brak i sve zarad braka, rađa jednu ničim izazvanu mržnju koja pritome, s protokom vremena, postaje izuzetno jaka. Edgar i Alica, glavni junaci ove drame besomučno se mrcvare, dok jedno drugo potpuno ne unište a da zapravo niko od njih ne želi to uništenje. Smisao života? Borba se nastavlja i posle njihovog nestanka a nju nastavljaju njihovi potomci. Sin i ćerka. Dajući, od strane pisca, tom muško – ženskom odnosu van vremensku dimenziju, da se zaključiti da ta borba polova traje i da će trajati sve dok postoji ijaedana jedina muška i ženska jedinka. Ta se borba prosto ne da prekinuti. Tu ni smrt ne može ništa da promeni. Takvom zaključku i mom impresumu pročitanog sigurno doprinosi i naslov drame koji spaja dve, naoko, nepomirljive reči. Smrt i ples! Reči koje se toliko dobro nadovezuju na priču, da i same postaju deo priče. U samom naslovu intrigantno, nema šta!