DORUČAK SA ĐAVOLOM

Da se može neplanirani i nerado primljeni službeni put pretvoriti u prijatno vreme, potvrdio je i moj boravak u gradu Saratovu. Slučajno i ne svojom voljom obreo sam se u tom gradu na četiri dana. S obzirom da sam na taj put nerado krenuo, pretila je opasnost da se ta četiri dana pretvore u pravi košmar. Bio sam spreman na tako nešto. Tako je zapravo i počelo...Doduše i vreme je takvom stanju u velikoj meri kumovalo. Kiša, neki tamni i teški oblaci, kao i mučna tema razgovora sa potencijalnim investitorima uticali su na to da se na mom licu, u prva dva dana boravka u Saratovu, osmeh pojavljivao više kao posledica besa i očaja nego li kao posledica nekog dobrog emotivnog stanja. Na kraju drugog dana, nakon neuspelih pregovora odlučio sam da odem u jedno od pozorišta u ovom gradu i da odgledam neku predstavu. Deformacija iz mladosti je ponovo došla do izražaja...U traganju za tim šta bih mogao odgledati odlučio sam se, iako tekst nisam poznavao, za predstavu „Завтрак у предводителя“ od Turgenjeva u Saratovskom dramskom pozorištu. Inače kod nas se taj tekst prevodi kao „Doručak s đavolom“, sećam se da sam negde pročitao da je davne 1971 godine Mika Antić režirao film pod tim naslovom i napisao scenario za njega. Taj, naš prevod naslova me je zapravo opredelio za tu predstavu, hteo sam poput najvećeg mazohiste da kompletiram moje trenutno stanje prouzrokovano boravakom u ovom gradu.

U pozorište sam ušao nadrkan i bezvoljan, međutim...iz njega sam posle predstave izašao raspoložen i sa neviđenim optimizmom od kojeg me je počeo strah obuzimati. Te amplitude u raspoloženju mogu biti ponekada i neprijatne. Transformacija je nastupila poput Hudinijeve čarolije. Čarobni štapić novonastale čarolije je ležao u tome što sam prisustvovao jednoj urnebesnoj komediji koja me je prožela u potpunosti. Nisam ni primetio kad je grč nestao. Smejao sam se kao dete. Ovde je osmeh bio posledica prave duševne relaksacije. Vrcava, duhovita i neodoljiva igra glumaca na sceni, šareni kostimi, koloritna scenografija kao i vraški uhu prijemčiva muzika koja se sastojala od kompilacije violončela i harmonike doprineli su takvom stanju. Sve je bilo tako lepo upakovano. Delovalo je kao bajka. Ali kao bajka koja je pragmatična i ima pozitivan pogled na život. Daleko od toga da je ovo bila pučka predstava, imala je ona u sebi i duboku i veoma smišljenu poruku koju je reditelj, pročitah u afiši da se zove Igor Konjaev, briljatno osmislio. Ono što je Turgenjev opisao kao podelu imanja, reditelj je predstavio kao mapu bivšeg SSSR-a i njegovu podelu. Urađeno je to pametno i hladne glave, potvrđujući misao da distanca od nekih događaja mora da postoji u teatru.

Posle odgledane predstave promenio se i moj pogled na grad u koji sam došao a iz kojeg ću uskoro otići. Zapravo, ispred mene se pojavio prelepi grad u kojem sam video i nemački Saratov, i prelepu arhitekturu, i mnogobrojne spomenike kulture, i Volgu nebo plave boje, i most na njoj koji je ponos ovog grada, i video sam sve one lepote koje nisam video, a u koje sam gledao prva dva dana. Nikolaj Ivanovič Balagalaev u predstavi „Завтрак у предводителя“ kaže: „ Stanite, gospodo, slušajte...Izvinite, mislim da je u mojoj glavi vrtlog...“. Ja dodajem: ...idem u pozorište.

Maj, 2007.