Ponukan ni sam ne znam čime uzeo sam pre izvesnog vremena u ruke Čehovljeve priče da pročitam. Posle izvesnog vremena ponovo sam se vratio Čehovu. Ranije sam čitao njegove drame koje su svima manje – više poznate, ali sada sam se odlučio za priče ovog velikog ruskog i svetskog pisca. Spomenuću samo neke priče koje sam pročitao: „Brak iz računa“, „Siromaštvo“, „Nemirni gost“, „Zahvalni“, „U vagonu“, „Kvasac“, „Dama s psom“, „Dobri poznanik“, „Ženska sreća“, „Kleveta“, „Krst“,“Ogrozd“, „Zakuska“, „Zadatak“, „Zli dečak“, „Knjeginja“, „Dečaci“, „Što bolje“, „Hirurgija“. Koliko sam usepo da izbrojim Čehov je napisao preko dvestotinečetrdeset priča. Kao što sam bio impresioniran njegovim dramskim tekstovima ništa manje taj impresum nije bio ni posle pročitanih njegovih priča pa se iz tog razloga latih pera da zapišem ono što mi u pamet dođe nakon čitanja priča jer se nikada ne zna šta donosi dan, a šta noć.
U stvaralačkom opusu Antona Pavloviča Čehova priče bez ikakve sumnje zauzimaju posebno mesto. Zbog toga se zasigurno može reći da je Čehov jedan od najpopularnijih pisaca tog žanra. Karakterisitka priče kao književnog žanra jeste ta da se u malom kaže, ispriča suština. Zbog tog, formom određenog, ograničenja pisci koji se late pisanja priče moraju biti u mogućnosti da u tako malom prostoru prenesu sve umetničke detalje. Upravo ti detalji poput medaljona izdvojili su Čehova kao književnog virtuoza i dodelili mu epitet gospodara naracije.
Tema mnogih priča koje je napisao Čehov je potkazivanje, ismejavanje ljudskih poroka. Njegovi likovi su postali simboli pokornosti i poštovanja a imena tih likova generička imena. Interesantno da je Čehova kao čovek iz dna duše mrzeo ljudsko sitničarenje za kojeg je smatrao da razara i ubije u čoveku sve ono što je ljudsko. Zbog toga i ne čudi što je taj porok bio jedan od centralnih tema Čehovljevih priča. Ono što je Čehov lično mislio on je to kroz reči stavio u usta dr Astrovu u „Ujka Vanji“. U tom tekstu na jednom mestu dr Astrov kaže: “ Kod čoveka treba da bude sve u redu: njegovo lice i odeća, i duša i misli“.U Čehovljevim pričama otkriva se strašna nekroza ljudske duše uronjene u blato sitničarenja koje uništava lepotu ljudskih odnosa. Osuda duhovne stagnacije konstantno provejava u pričama ovog rukog klasika, ali i našeg savremenika. Nesumnjivo da se radi o velikom misliocu i realisti čoveku koji je tokom celog svog života bio najžešći kritičar ljudske vulgarnosti i malogrđanštine. Ali, isto tako Čehov je imao veliku veru u budućnost. Tolstoj, jedan od ruskih klasika koji je takođe svojim književnim radom obeleležio svetsku književnost, Čehova naziva „neuporedivim umetnikom života“. I to je istina. Čehov lično a i kroz svoje priče ne opravdava pasivan stav čoveka spram života. Ne! On se tome odlučno protivi. Interesantno je videti da Čehov za oživljavanje sitničarenja, tog malograđanskog sindroma, okrivljuje izraženu čovekovu želju za sticanjem bogatstva pokušaj da se krivac za neuspeh u životu nađe u drugima a ne u sebi nespremnost čoveka da u sebi pronađe i uspostavi ravnotežu duhovnog stanja, prepuštanje uobičajenim pogledima na život i ljude. Srednja klasa kod Čehova ima značajnu ulogu. On tu klasu kroz svoje priče afirmiše kao jedinu valjanu za razvoj jednog društva. Taj, srednji sloj želi da živi mirno i lepo. Predstavnici te klase u sebi ne nose onaj revolucionarni bunt i borbu. Oni nisu avanturisti. Ali, upravo zato taj srednji sloj biva najviše maltretiran od strane vlasti pa se često dešava da predstavnici ovog sloja društva prerastaju u siromahe i prosjake. Taj pogled ne samo da je bio izuzetno prisutan u pričama Antona Pavloviča Čehova već i dominira.
Prošlo je mnogo vremena od rođenja Čehova, stopedeset godina, ali svaka nova generacija koja dolazi prepoznaje u svom vremenu neke od junaka Čehovljevih priča. Izgleda da je sindrom malograđanskog ponašanja oličen u sitničarenju opstao do danas. Zbog toga Čehov jeste klasik, ali je u isto vreme i naš savremenik
Maj, 2010.
Коментари
Постави коментар