GOGOLJEV BULGAKOV

Kada je počeo rad na roman-poemi “Mrtve duše“ Gogolj je svojevremno zapisao: „ Cela Rusija će biti u njoj“. Sa koliko ozbiljnosti se Gogolj pripremao za pisanje ovog dela svedoči i to da je kao pripremu za rad pristupio izučavanju istorije ruskog naroda, od samih početaka. Rezultat takvog rada pretočio se u živu, poetičnu formu romana „Mrtve duše“. Ni na jednom svom delu koje je napisao, računajući i komediju „Revizor“, Gogolj nije radio s takvom verom u ono što stvara kao što je to radio u pisanju „Mrtvih duša“. Ni jednom svom drugom delu on nije posvetio toliko dubokog stvaralačkog razmišljanja, vremena i napornog rada.

Osnovna tema poeme-romana je Rusija. Njena sadašnjost i budućnost. Njena sudbina. Strasno verujući u bolju budućnost Rusije, Gogolj bespoštedno kritikuje „seoski život“ smatrajući sebe jednim od nosilaca visoke istorijske svesti i tvorca duhovnih vrednosti. Način pisanja potvrđuju gore izneto: junaci poeme nisu toliko ništavni, koliko predstavljaju otelovljenje moralnih čudovišta. Sama tema – kupovina i prodaja mrtvih duša - dozvolila je piscu da pored koloritnog oslikavanja unutrašnjeg sveta aktera priče oslika i njihove karaktere, njihove crte kao i duh epohe. Oslikao je tadašnju Rusiju ne ostavljajući nikoga po strani. Niko nije ostao pošteđen njegovog oštrog pera.

S obzirom na nesporni kvalitet ovog Gogoljevog romana, spada u sam vrh ruske i ne samo ruske klasike, ne čudi želja mnogih pisaca i dramaturga da isti pretoče u dramski tekst. Jednu od naboljih, ako ne i najbolju dramatizaciju Gogoljevih „Mrtvih duša“ uradio je Mihail Afanasjevič Bulgakov. Zašto sam sve ovo napisao? Zato što se ta dramatizacija i dan danas koristi kao predložak za inscenaciju ovog dela; Zato što je Bulgakov bio do kraja posvećen i prvržen svojoj dramatizaciji; Zato što je prilikom dramatizacije pažljivo i detaljno proučavao tekst poeme „Mrtve duše“; Zato što je prilikom dramatizacije koristio i drugi priručni materijal, kao što su Gogoljeva pisma i dela nekih Gogoljevih savremenika; Zato što je aktivno učestvovao u postavljanju predstave u kojoj je kao predložak korišćena njegova dramatizacija. Jednom rečju Bulgakov je razumeo na pravi način sve ono o čemu je Gogolj u svojoj poemi-romanu pisao. Koliko je Bulgakov težio da se njegova dramatizacija „Mrtvih duša“ pravilno isčita, između ostalog, svedoči i pismo koje je uputio Vladimiru Nemiroviču-Dančenku. U tom pismu Bulgakov između ostalog piše:“...Naknadna analiza moje dramatizacije, a naročito scene sa Pljuškinom, pokazala je da se može pokušati da se uloga Prvog u predstavi proširi kako bi se organski uklopila u sve scene predstave i kako bi se Prvi u pravom smislu reči učinio voditeljem predstave“. U tom pismu Bulgakov dalje nastavlja“...Već sada počinje da biva jasno da se ova izuzetno teška uloga može konačno formulisati tek za vreme proba...Valja dodati da će, po svoj prilici, drama dobiti u značaju ako se uvede uloga Deklamatora ili Prvog, ali pod neizostavnim uslovom da Deklamator, pošto otvori predstavu, neposredno i živo povede radnju zajedno sa ostalim likovima, to jest ako učestvuje ne samo u „deklamovanju“ nego i u razvoju radnje.“ Ono što je veoma interesantno je to da Bulgakov nije bio ravnodušan ni prema podeli uloga koja se pripremala za njegov tekst. Čak šta više imao je običaj da i sam kroz sugestije i primedbe utiče na nju. Tako npr. u pismu Nemirovič – Dančenku Bulgakov piše: „...Povodom Gripkova u ulozi Mižujeva: dodeljujući Gripkovu tu ulogu, reditelji su izvanrednoprecizno imali na umu okolnost da će Nozdrjova igrati Moskvin. Izgled Ivana Mihajloviča je takav da je, po mišljenju reditelja, za njega nezgodno da njegov bliski partner bude visok ili nezgrapan. Okolnosti, koje u predstavi vezuju Nozdrjova i Mižujeva su sledeće: svojom voljom Nozdrjov guši volju Mižujeva, vuče ga svuda sa sobom. Samo se po sebi nameće da je Nozdrjov krupniji od Mižujeva. Rediteljima se čini da je Ivanu Mihajloviču za partnera potreban upravo komičar manjeg rasta i bogate tehnike (Gripkov). I.M.Moskvin deli ovo mišljenje. Možda ćete naći za shodno da još jednom razmotrite ovo pitanje Mižujeva, uzevši u obzir razloge koji su ovde naloženi. Zaboravio sam da dodam da je pri podeli uloga umetnički savet vodio računa o Gogoljevoj instrukciji (plavokos, visok – Mižujev ), ali da se pribojavao ponavljao Hlinova ( junak drame A.Ostrovskog „Strastveno srce“) i Gospodina s brcima. To je važan razlog.“ Koliko je Bulgakov ozbiljno shatio šta znači dramatizovati Gogoljeve „Mrtve duše“ kao i to kakve zamke taj prozni tekst u sebi nosi prilikom njegovog pretakanja u dramski tekst najbolje svedoči pismo koj je uputio Pavlu Sergejeviču. U tom pismu Mihail Afanasjevič piše „...“Mrtve duše se“ ne mogu dramatizovati. Primite to kao aksiomu čoveka koji dobro zna to delo. Izvestili su me da postoji 160 dramatizacija. To možda nije tačno, ali se u svakom slučaju „Mrtve duše“ ne mogu igrati. A ja sam se toga ipak prihvatio?“. U istom pismu Bulgakov na kraju konstatuje: „...Stvar je u tome što su za prikazivanje Gogoljevih čarobnih fantazmagorija u Teatru potrebni reditelji talenti“. Koliko je Bulgakovu bilo stalo da predstava „Mrtve duše“ uspe svedoči i pismo koje je uputio Stanilavskom nakon prisustva na jednoj od proba. U tom pismu on između ostalog piše: „...Cilj ovog nezvaničnog pisma jeste da Vam izrazim oduševljenje koje me obuzima svih ovih dana. Za tri sata Vi ste na moje oči onu ključnu scenu, koja je zamrli i nikako nije išla pretvorili u živu. Ipak postoji pozorišno čarobnjaštvo. U meni to pobuđuje najbolja nadanja i daje mi snagu kada mi klone duh...Ne brinem za Gogolja kad ste Vi na probi. On će doći kroz Vas. On će doći u prvim slikama predstave – kroz smeh, a u poslednjoj će otići, prevučen pepelom dubokih razmišljanja. On će doći.“

Ova i mnoga druga pisma u kojima Bulgakov iznosi svoja viđenja oko samog posla dramatizacije „Mrtvih duša“, njegove strahove i nadanja, njegova slaganja ili neslaganja po pitanju rada na predstavi gde se kao predložak koristila njegova, ipak urađena, dramatizacija govori o njegovom dubokom poštovanju prema onome što je Gogolj uradio kao i želji da se cela priča iz poeme-romana na daske pretoči u punom sjaju, onakvom kakvim sija ovo prozno delo. Populizmu, izobličavanju, proizvoljnom tumačenju, ili bilo čemu drugom, u inscenaciji „Mrtvih duša“, nije bilo mesta. Prošlo je skoro 80 godina od kad je dramatizacija urađena. Njen sjaj je ostao netaknut sve do danas. Zbog toga neka mi bude dopušteno da kažem, svestan da možda neću biti pravilno shvaćen, da kad govorimo o dramatizaciji „Mrtvih duša“ da tada govorimo o Gogoljevom Bulgakovu.